Izabrani (7.deo)

Tako ga je i zatekla. Sasvim slučajno je skrenula tuda, i čim je zakoračila prvi korak, shvatila je da je pogrešila. „Sranje!“ Izbegavala ga je svo ovo vreme, a ipak je na kraju uspela da nepromišljeno naleti na njega. Čitavog dana strahovala je od ovog susreta, a kada je prepoznala njegovu snažnu pojavu među ostalima, jedva se suzdržala da ne pobegne. Stidela se da mu pogleda u oči posle svega i plašila šta će joj reći. Poželela je da može da izbriše ono što se desilo, da zaboravi, ali to je bilo nemoguće. Neopozivi korak koji je napravila ju je užasavao. Ipak, zadrhtala bi svaki put kad bi pomislila na njega, ali je taj treperavi osećaj vešto potiskivala uveravajući se da to ne znači ništa i da je ono sinoć bio samo trenutak slabosti i ništa više.

Još se dobro sećala dana kada je mislila da se zaljubila po prvi put. Tada je imala jedva nešto više od šesnaest. Sa glavom u oblacima i punom bajkovitih priča o večnim ljubavima, nestrpljivo je čekala svog princa. Saznanje da otac namerava da je uda za nekog nepoznatog, stranog čoveka, potpuno ju je porazilo. Razočarana i ljuta, mislila je samo o tome kako da se spasi, sve dok joj pažnju nisu privukle oči  jednog stidljivog momak, koji je radio kao sluga na dvoru, i potajno ludeo za njom. U njemu je videla sve junake bajki koje je tako rado čitala, u njemu je videla svoju slobodu, i zaljubila se u te laži. Predala mu se jedne noći i tako uništila sve očeve planove. Ipak, ubrzo je shvatila da on nije ono što je tako žarko želela da bude, i da pod njegovim krovom neće naći sigurnost i sreću, a sva nestvarna obećanja data u zanosu i sni o begu i novom životu negde daleko, brzo su razvejani. Otišao je u rat i nije se vratio. Nije ni suzu pustila za njim. Bilo joj je žao, ali ga nije volela. Otac je posle bio prisiljen da raskine njenu veridbu sa velikašem. Nije bio ljut. Nikad nije uspevao da se razbesni na ćerku, čiji ga je lik tako živo podsećao na izgubljenu ženu. Pomilovao ju je po kosi i obećao da više nikad neće pokušati da je uda za nekoga koga ne voli. Obećanje je i održao.

Drugi put se prevarila kada je svoju ljubav i poverenje poklonila čoveku koji to nije zaslužio. Dopustila je da ju obmane svojim slatkim rečima, iskreno ga zavolevši, a on joj je uzvratio izdajom, slomivši joj srce. Dugo je vremena trebalo da ta rana isceli, ali bolna uspomena i dalje peče. Tada se zarekla da više nikad neće dozvoliti sebi da joj se to ponovo desi. Da se zaljubi kao budala.

„I šta sada da radim?“ Znala je da ne sme da se poigrava sa njim. Dva puta je spasao njen život riskirajući svoj i dugovala mu je više od puke zahvalnosti. Uzdahnula je. Još uvek je mogla da se okrene i pobegne i odloži ovaj susret za još neko vreme, ali strepela je da ju je možda već primetio, a bilo joj je neobično stalo do njegovog mišljenja. Čitava situacija ju je zbunjivala. „Šta je učinjeno, učinjeno je,“ pomisli. Naterala je sebe da se nasmeši i produžila dalje. „Kakva ćeš ti to kraljica biti kada ovoliko strahuješ od jednog muškarca?!“ Odlučila je ništa da ne spominje i pusti njega da vodi igru. „Da, pravi se luda. To ti i onako najbolje ide.“

-     Mislila sam da se samo dečaci dure. –

Bio je spreman da joj ljutito odbrusi, ali čim je podigao glavu i ponovo ugledao njeno nasmejano lice sav bes i ljutnja iz njega iščileše.

-     Razmišljam – odgovori razvedrivši se.

-     O? A o čemu? –

Nije odgovorio. Hitro joj je prišao i poljubio ju, odajući svu svoju strast i žudnju koju je osećao. Sada je ona bila ta koja je bila iznenađena, ali ga nije odgurnula. Uzvraćala je istom merom. Zastao je da uhvati dah i pogleda je, i prekinuo čin što ih je spajala. Osvestila se, preplašena što se odala, i iskoristila taj trenutak da se otrgne i pobegne. Potrčao je za njom, ali ju je izgubio već na prvom skretanju. Poznavala je grad kao svoj dlan. Gledao je niz ulicu nekoliko trenutaka, pre nego što se uputio ka zamku, nestrpljivo očekujući veče.

Trčala je koliko je noge nose, sve dok nije izgubila dah. Tek tada je usporila osvrnuvši se, i odahnula kada je videla da mu je pobegla. Skrenula je u sporednu uličicu i zastala. Bila je potpuno pusta. Veliko bure puno ustajale kišnice zaklanjalo je gotovo čitav prolaz. Pacovi se razbežaše uplašeni zvukom njenih koraka i zavukoše se dublje u svoje rupe. „Tako ti i treba, glupačo,“ ljutito je razmišljala dok se provlačila između bureta i zida. „Sama si kriva što si se zapetljala u ovo,“ korila je sama sebe. Krajičak haljine zape o zarđali obruč i pocepa se, ali Riena nije to ni primetila. Misli joj se vratiše na prošlu noć. Činila joj se tako nestvarnom i dalekom. Ni sama nije bila sigurna kako se to desilo. „Stres. Previše smrti i briga,“ zavrte glavom. Misao koju je gušila ceo dan, a koja joj je i godila i izbezumljivala ju od straha, ponovo se vratila. Nesvesno je prstima dodirnula usne. „Razmišlja o meni.“ To joj izmami osmeh. „Da li je ovo što osećam zaljubljenost?“ Uzbuđenje i strepnja kovitlali su se i strujali telom. „Šta ako se ponovo opečem? Ne. Ne. Moram to da prekinem što pre, zaustavim dok još mogu. Da. Moram mu reći. Odmah? Da! Ne, ne odmah. Kasnije. Uveče. Tada ću ga najlakše naći. Reći ću mu... Šta?! Reći ću mu da je sve bila greška... Ali, da li je?“ Počela je histerično da se smeje. „Čitava zemlja mi se ruši pred očima. Već sutra mogu biti mrtva, a i on isto. Zar je sve to iole bitno?“ Udahnula je duboko, poravnala i otresla haljinu, popravila kosu i izašla na ulicu.

Otišla je do kapije. Ljudi su još uvek nadirali sa svih strana, mada sada u sve manjem broju. Gardisti je pozdraviše s puno poštovanja kad je prepoznaše.

-     Danas nije bilo napada, visosti. Možda su se napokon vratili nazad u pakao iz kog su i došli. – saopšti joj jedan od stražara.

Sumnjala je, ali svetlost samo zna koliko je želela da sve to bude istinito. „Poslaću izviđače da provere.“

Veoma brzo je napustila kapiju i našla se u dvoru. Sve te zamršene igre i spletke plemića, oduvek su je zamarale. Činile su joj se posve besmislenim, kao i ovo suđenje čoveku koji je ukrao hranu ne bi li prehranio osmoro male dece. Naterala je sebe da sluša. Mladi plemić je sa velikim žarom optuživao siromaha, proklinjući seljake koji svojom pojavom prljaju ulice ovog moćnog i lepog grada, besposličare, proklete prosjake i lopove kojih je sve više i koji ugrožavaju život njemu, njegovim odličnim prijateljima i ostalom poštenom svetu. Nastavljao je da se tuži, napominjući da ih sve treba isterati napolje i već jednom zatvoriti kapije, koje nikada nije ni trebalo otvarati zarad onih koji to ne zaslužuju. Njegova priča tekla je u nedogled.

-     Naši građani nikad nisu ni pomišljali da se bune i kradu od svojih gospodara, sve dok se nisu pojavili došljaci, za koje svi znamo odakle su se iznikli sada kada je... –

-     Dosta, gospodine Valone! – prasnula je tako da je poskočio. – Ne mogu više da slušam te besmislice! Jednostavno NEĆU da tolerišem takve priče! Svako ko među narodom bude pokučao da raspiruje bilo kakve netrpeljivosti, pogotovo u ovim teškim vremenima, biće najstrože kažnjen. –

Nisu joj promakli iznenađeni i negodujući pogledi na licima velikaša i plemića koje je brzo prikrila uvežbana hladna ravnodušnost. Naviknuti na lagodan život, daleko od bede, mrštili su svoje fine noseve na sve veću pojavu prostog sveta, a najviše ih je vređala činjenica da moraju da otvore svoje kuće i dvorove i pomognu nekada tako omrženom neprijatelju. Rijena je bila potpuno svesna da bi bili spremni na pobunu, da negde iz senke ne vreba po njih veća opasnost, i to joj je ulivalo hrabrost i volju da bude još nepopustljivija. Valon se mrštio, izazivajući je. To je samo razjari. Međutim, kada je nastavila, glas joj je bio ljubazan:

-     Ja sam ipak ubeđena kako grof Valon nije imao loših namera i da je govorio samo u ljutnji jer čovek nije došao njemu, nego je poklekao takvom sramotnom činu. Ubeđena sam, takođe, da ćete vi, grofe, znati da iskažete svoju velikodušnost i dobrotu odvojivši deo svog bogatstva za one najsiromašnije. Tako ćete još jednom potvrditi kako ste veliki čovek pomažući svima koji nisu u stanju da brinu o sebi i svojim porodicama. – Gledala ga je sve dok nije nevoljno klimnuo. Tihi bes igrao mu je u očima.

-     Naravno, visosti – promrmljao je uspravljajući se iz dubokog naklona.

-     Gospodo velikaši, znam da ćete pratiti primer našeg Valona. Očekujem vašu pomoć – trijumf joj je blistao u očima.

Okrenula se ka čoveku koji je klečao na podu. On se zgrči pod njenim pogledom. Njegov jadan izgled u njoj izazva sažaljenje. Znala je da mora nešto da preduzme ukoliko želi da stane na put krađi i svima koji žele da iskoriste nastalu situaciju. Ipak, odlučila je da ovaj jadničak ne ispašta za jednu svoju pogrešku i da bude milostiva.

-     Ustani čoveče! Ne opravdavam tvoj čin. Trebalo je da dođeš meni ako su ti deca gladna. Ali, kako smo čuli, gospodar Valon je spreman da ti oprosti. Zato ćeš raditi za njega dok ne iskupiš svoju pogrešku, i ja ću to nadzirati. Kada se bude uverio u tvoju marljivost sigurna sam da će te zadržati uz pristojnu nadnicu. Do tada tvoja deca biće dobro zbrinuta. – Čovek je plakao od olakšanja što je izbegao strašnu kašnu i još pronašao siguran posao kada je već mislio da je sve izgubljeno. Gledala ga je zadovoljna, ali zadrža ravnodušan izraz i nastavi. Morala je da pokaže ovim ljudima da nije slaba. Glas joj je odzvanjao dvoranom.

-     Svaki sledeći ovakav prekršaj biće kažnjen bez milosti i izuzetaka. Svako kome nešto zatreba neka mi se obrati. Objavite to narodu. Krađu neću trpeti! – Sačekala je nekoliko trenutaka da se reči slegnu dvoranom.

-     Toliko o tome. Leo! – Prvo što je uradila bilo je da Lea i Džonatana postavi na čelo odbrane grada. Imala je puno poverenje u njih. Džulijan je odmah odbio. Trebalo joj je i dosta vremena i truda da izmoli i nagovori i ovu dvojicu da pristanu. Velikaši to nisu rado dočekali. I sada, dok je prilazio, mržnja se osećala u svuda vazduhu. Čak ni najodaniji očevi ljudi nisu rado prihvatili tu odluku.

-     Danas nije bilo napada, a ljudi koji su pristigli javljaju da neprijatelja nije bilo nigde u blizini. Izviđači potvrđuju te glasine. Sve je tiho kao da nikad nisu ni postojali. –

Uzdah olakšanja ote se iz nekoliko mladih grla, dok su stariji zabrinuto gledali i mrmljali među sobom.

-     Uplašeni su našom silom! Predlažem da pošaljemo desetak hrabrih ljudi koji će se obračunati sa preostalim nemanima. Evo ja ću ih predvoditi! – bio je to neki mladić sa više smelosti nego pameti.

-     Šta predlažeš ti gospodaru Leo? – Nije verovala da bi se tek tako pokupili i otišli. „Verovatno su se pritajili i spremaju nešto još gore, mada, svetlosti, znaš koliko bih volela da se sve ovo već jednom završi.“ Leo je glasno izgovorio njene misli.

-     Bilo bi dobro da je istinito, ali sumnjam da su otišli sada kada nas drže u šaci. Poslati ljude napolje bio bi čist gubitak, visosti. Treba odaslati izviđače još dalje dok ih ne pronađu. Moramo znati šta nam se sprema, jer ovo je samo zatišje pred buru, bojim se. Sve do tada budimo u pripravnosti. –

Ni u jednom trenutku njegovo lice se nije promenilo. Nikakva osećanja nije mogla da pročita na njemu. „Stena pokazuje više.“

Prokrstarila je pogledom po dvorani, a onda polako klimnula.

-     Pošaljite izviđače na sve četiri strane i neka se ne vraćaju dok ne pronađu nešto. –

Niko se nije protivio.

Sastanak se odužio unedogled. Ljudi su dolazili i odlazili izričući molbe, zahvale, tužbe, tražeći dopuštenja, nudeći savete, zaklinjući se na vernost i pokornost. Sve ih je pažljivo saslušala iznoseći svoj sud tamo gde je trebalo. Pogled i misli su joj lutali. Vrata se otvoriše u dnu dvorane. Srce joj je zatreperilo, ali je to bio samo običan sluga. Shvatila je da misli na njega i da uopšte ne zna o čemu joj brkati čovečuljak priča.

-     Bojim se da je dosta za danas – reče i ustade.

Smešni čovek ju je zbunjeno gledao zastavši u pola reči.

-     Oprostićeš mi dobri čoveče, ali umorna sam. Nastavićemo sutra. –

-     Naravno visosti. Biće vaša volja. –

Nasmešila mu se blago i požurila da ode.

Nastaviće se...