Izabrani (4.deo)

Nisu se zaustavljali sve dok nisu ugledali zidine zamka. Ceo grad i dvorac sada su bili kovitlac vatre i dima. Panika i strah ga obuzeše. Sve je bilo izbrazdano dubokim kraterima i u ruševinama, a preživeli ljudi trčali su u panici svuda oko njih vukući i noseći sve što su uspeli da spasu.

-     Šta se desilo – jedva uspe da prozbori.

-     Vatrena kiša, moj lorde – odgovori mu mršavi čovek opečen i zagaravljen. – Odnela je sve, moj lorde. Sve... Celu moju porodicu – zajeca.

-     Kralj i kraljica? Šta se desilo sa njima? – upita ga bez daha.

-     Mrtvi su, moj lorde. Svi su mrtvi. –

-     Jesi li siguran? –

Ali on mu ne odgovori ništa više. Nastavio je da jeca ponavljajući tiho „Svi su mrtvi... svi su mrtvi...“ I te reči nastaviše da mu odzvanjaju u svesti. Nije verovao, nije želeo da veruje. Okrenuo se ka ruševinama željan da pojuri, ali nije. Samo je stajao tamo, otupeo.

„Žao mi je Džulijane,“ čuo ih je kako govore, ali nije znao zašto. Sve je bilo u redu. Zažmurio je i pokušao da razmisli šta dalje, ali nije znao. Slike oca i majke smenjivale su mu se pred očima. „Mrtvi? Nisu mrtvi. Ne mogu biti mrtvi. Ne smeju biti mrtvi!“ Nije shvatao ništa što se dešavalo oko njega i nije ga bilo briga. Pustio je da ga vode gde žele, slepo prateći.

Nije bilo druge. Preuzela je stvari u svoje ruke. Džulijan nije bio pri sebi. Žalila ga je. Uzdahnula je tiho. I pored svih kletvi koje je izgovorila, ovako nešto mu nikad nije želela.

-     Ti? Kako se zoveš? – upita, obrativši se Džonatanu.

-     Džonatan – prostenja on.

-     Trebalo bi da ti previjemo tu ranu. Imate li ikakvih zavoja? –

Leo klimnu glavom.

-     Dobro. Krenućemo ka dvoru moga oca čim to obavimo. Ti? Leo? – on ponovo klimnu, - okupi sve ove ljude i saopšti im da im moj otac, kralj Adrijan, nudi utočište i zaštitu na svojim zemljama sve dok njihov novi kralj ne uspe da prihvati svoju krunu i dužnosti –

Leo je nesigurno gledao ka Džulijanu, ali ovaj je samo zurio preda se u prazno.

-     Idi! – podviknu mu ona i on nestade.

Pobrinula se za Džonatanove rane najbolje što je umela. Nije se bunio. Za to vreme se i Leo vratio.

-     Šta predlažeš da sada učinimo? – upita.

-     Idemo ocu. Sve je ovo veoma čudno. Moj otac je mudar čovek, možda će znati da nam kaže nešto više – slegla je ramenima. – Neću mu reći ništa suvišno – dodade.

-     Zahvaljujem ti, moja gospo – nakloni joj se.

-     Riena. Zovem se Riena – nasmeši se ona. – Zamak je udaljen oko dan i po odavde. Izdržaćeš? –

-     Hoću – prodahta Džonatan.

-     Idemo onda! –

Bilo je to već četvrto selo kroz koje su prolazili. Što su dalje išli to je stanje bilo gore. Sa svakim korakom srce joj je sve više strepelo. Većina kuća bila je popaljena, sravljena sa zemljom. Mrtvih je bilo svuda. Ležali su na gomilama spremni da budu spaljeni, ali niko od preživelih nije ništa preduzimao. Muškarci su se besciljno vukli ulicama, pognutih glava, slomljeni. Žene i deca su neutešno plakali zbijeni i zagrljeni. Zauzdaše konje u centru. Zadah paljevine i smrti širio se svuda oko njih. Niko ih nije ni pogledao. Pretrpljeni užas i strah ogledali su se u njihovim očima. „Sve je isto,“ pomisli. Sjahala je i nežno dodirnula čoveka do sebe. Prenuo se i poskočio izbezumljeno.

-     Šta se dogodilo ovde, dobri gospodine? – upitala ga je sasvim tiho.

Unezvereno je pogledao oko sebe, a onda se opet zagledao u nju kao da ne razume šta mu govori. Posle nekoliko trenutaka šapat se prelomi preko njegovih usana.

-     Mrtvi. –

Prebledela je, ali nije smela da izgubi kontrolu. Čovek je nastavio da šapuće.

-     Zemljotres... vatra... – pričao je nepovezano

Ostavila ga je i uzjahala.

-     Sve je isto kao i u ostalim selima kroz koja smo prošli – uzdahnula je bolno. – Mrtvi ustaju i ubijaju žive... vatra... smrt... Smrt je svuda – reče sa tugom. – Moramo zaštiti preživele... I spaliti mrtve. – Ona baci brz pogled na raskomadana tela. Užas i gađenje je preplaviše.

-     Postaraću se za to, moja gospo – sa naklonom reče Leo.

-     Riena – ispravi ga ona. – Ne , ti Džonatane ostani sa Džulijanom, još uvek si povređen. –

Ona ih pogleda obojicu. Sreća je što su još u prvom selu pronašli živog vidara koji je pored svega bio u stanju da zbrine Džonatanove rane. Sada se sporo oporavljao, ali se ipak oporavljao, za razliku od Džulijana koji je još uvek izgledao izgubljeno. Pogled mu se gubio negde u daljini. Sasvim je malo govorio, reč, dve od kako su krenuli i ništa više. Sav ovaj haos oko njih kao da ga se nije ni najmanje ticao. Odmahnula je glavom i latila se posla. „Neko ipak mora da pomogne Leu.“ Trudila se što je bolje mogla da potisne mučninu koju je osećala i da ostane hladnokrvna kao Leo, ali ceo taj prizor i prizori koje je videla ranije razdirali su je. „Previše, previše toga za jedan dan,“ pomisli.

Posao je brzo bio gotov s obzirom da su telesa već bila u gomilama. Niko od seljana nije ni pokušao da ih spreči. Na njihove reči da pođu ka sigurnosti zamka nemo su klimali glavama. Tako su ih i ostavili, izgubljene i skrhane bolom. I sledeće selo bilo je slično, kao i sledeće i ono posle toga. „Toliko straha, užasa i patnje se svalilo odjednom na ova dva kraljevstva,“ mislila je. Nekako joj postade drago što nije sama. U čudno je društvo upala. I u čudno vreme.

Te noći su stali da se odmore, ali joj san dugo nije dolazio na oči. Kada je uspela da zaspi nemirni snovi joj nisu davali mira. Probudila se sa nemim vriskom na usnama, oblivena hladnim znojem. Sećanje na moru bilo je živo u njenim mislima i ulivalo joj je nespokoj. Osvrnula se. Niko nije spavao. Leo i Džonatan sedeli su u tišini.

-     Gde je Džulijan? –

Nisu odgovorili. Leo je slegao ramenima.

-     Tu sam – čula ga je iza sebe.

Ubrzo su nastavili.

-     Napokon – ote joj se uzdah.

Zamak njenog oca stajao je nepromenjen u svom punom sjaju. Olakšanje je preplavilo njeno srce i uzbuđen smeh joj ispuni grudi. Da je bila samo malo pažljivija primetila bi preveliku tišinu i pustoš koja je sve pokrivala. U ovo vreme trgovci su uveliko ulazili i izlazili iz grada vukući sa sobom pretovarene taljige najraznovrsnije robe. Graja, vika i cika čuli bi se daleko. Sada je kapija bila podignuta, a stražar nije došao da ih pozdravi. Uprkos tome što je i dalje uveravala sebe da je sve u redu počela je da se plaši. Njen strah je rastao.

Sjahali su i nastavili pešice. Njihovi koraci odjekivali su sablasno, praznim ulicama spoljnjeg grada. Bilo je to neverovatno i zastrašujuće. Ove ulice bile su uvek prepune ljudi: skitnica, sitnih trgovaca, lopova, pijanica, prostog i siromašnog sveta. Svi bi se oni gurali, tražeći načina da prežive još jeda dan. Čak bi i noću bilo živo. Sada, međutim, svi prozori i vrata na kućama i zgradicama bili su čvrsto zatvoreni. Negde u daljini ugledala je nekog čoveka koji se zateturao i brzo nestao u sporednoj uličici.

Zaokrenula je ka unutrašnjem gradu. Brvnare i straćare zamenile su lepe kuće i palate. Očev dvor i hram svetlosti nalazili su se u samom centru ističući se svojom lepotom i raskošću. Hram je poslednjih decenija izgubio svoj značaj i bio je pust i tih većinom vremena. Još kao veoma mala znala je da se uvuče u njega i sakrije sklanjajući se od večite gužve koja je uvek pratila njenog oca. Dugo bi je potom tražili sve dok naposletku sama ne odluči da napusti svoje skrovište. Nekako se nikad niko nije setio da pogleda baš u njemu.

Na malom trgu, ispred ulaza u palatu, okupilo se mnoštvo uglednih građana. Vikali su i dobacivali dok je jedan od njih pokušavao da ih smiri. Ona prepoznade svog vernog čuvara Ričija. „Verovatno se vratio iz letnje palate sa vešću o mom nestanku pa je nastala panika. Jadan otac. Mora da je smrtno zabrinut,“ pomisli.

Zakoračila je među ljude. Oni naglo zanemeše razmaknuvši se. Riči je ugleda.

-     Moja gospo?! Princezo?! Tako mi je drago što si živa! Već smo se plašili najgoreg – reče prilazeći. Zagrlila ga je.

-     Sasvim sam dobro. Šta se ovde dešava? Zašto je kapija otvorena i pusta? Zašto nema ljudi na ulicama? Šta rade oni stražari kod hrama? I gde je otac? Moram odmah da ga vidim. –

Gledao ju je, očigledno birajući reči kojima da joj odgovori.

-     Možda bi bilo bolje da pođeš sa mnom – progovori naposletku.

-     Nema vremena Riči. Reci! –

-     Kako želiš. Kada sam shvatio da si nestala pojurio sam nazad tvom ocu. Bio je smrtno zabrinut i odmah je odaslao ljude da te traže, ostavivši samo nekolicinu njih da čuva zamak. Niko nije ni mogao da pretpostavi da se nešto tako može dogoditi. Mrtvi oživeše i počeše da ubijaju sve što je disalo. Jedva smo uspeli da ih savladamo. Bili smo zatečeni i uplašeni. Ljudi još uvek nemaju hrabrosti da izađu i razne priče počinju da kruže... – Zastao je.

-     Tvoj otac je želeo da vodi odbranu... Riena... žao mi je, ali naš voljeni kralj poginuo je u napadu. Njegovo telo leži u hramu. –

Ove reči su je pogodile poput groma. Vrisnula je i potrčala ka hramu da se sama uveri.

Telo njenog oca ležalo je položeno na oltaru. Obučen u svoju najlepšu odoru i pozlaćeni oklop, kao sneg bele brade i kose ličio je na usnulog heroja. Bacila se kraj njega dodirnuvši mu ledenu ruku. Bio je stvarno mrtav. Suze su se slivale niz njene obraze poput nezaustavljive bujice. Plakala je dugo i teško, dajući oduška svom bolu. Naposletku suza ponestade. Ustala je polako, brišući vlažno lice. „Kasnije će biti dovoljno vremena za žaljenje. Sada je vreme da se suočim sa onim što dolazi i postaram se za sigurnost svog naroda.“ Krenula je ka izlazu.

Nastaviće se...