Hiljadu zvezda sijalo je, ispunjavajući beskonačnu prazninu kosmosa svojim nežnim sjajem. Negde u daljini svetlost dobi svoj novi oblik.
Vetar je raznosio dečiji plač. Beba je već dugo plakala. Sitna, suvonjava žena, rasčupane kose nežno ju je ljuljala i uplašeno šaputala, pokušavajući da je umiri. Njeno dete je gorelo, a ona je bila bespomoćna. Briga je dubila nove bore na njenom nekada lepom licu, poružnelom od teškog života. Nestrpljivo bi pogledala u vrata, osluškujući, a onda bi teško uzdahnula. Derek je otrčao da nađe vidara još pre tri sata i nije se vratio. To nije slutilo na dobro. Mesečina je rasipala svoje srebrne zrake kroz razmaknute daske na krovu. Žena pogleda gore. Zvezde su joj se smešile.
Trgla se kad je čula vrata. Polako je spustila dete i okrenula se da se suoči sa mužem. Stajala je iščekujući. Derek je izgledao poraženo. Ušao je polako zatvorivši vrata za sobom. Ćutao je zureći u pod. Bio je sam. „Nije trebalo da dođe sam. Nije smeo da dođe sam.“ Zbunjeno ga je gledala, ne mogavši da se pokrene.
- Neće doći Klara, – poče tiho. – Kaže da ima važnijeg posla. Kaže da je neko od Grejsonovih bolestan. Kaže da će navratiti tek sutra. –
- ŠTA! – vrisnula je. – Do sutra naš sin može umreti! Jesi li mu rekao to! Jesi li! Zar život našeg deteta ne znači ništa! Kako si mogao to da dopustiš! Morao si da ga dovedeš! Morao si! – vikala je udarajući ga pesnicama iz sve snage, dajući oduška svom bolu i besu.
Naglo je stala. Plač je utihnuo i čulo se samo udaljeno zavijanje vukova. Pogledala ga je očiju ispunjenih najdubljim užasom. Potrčali su ka krevetu, ali dete više nije disalo. Pokušali su da ga povrate, ali nije vredelo. Njihov sin je bio mrtav.
Vrisnula je i sručila se na pod. Suze su klizile jedna za drugom. Derek priđe i nežno je zagrli. Zagnjurila je lice u njegove grudi neutešno jecajući. I u njegovim očima iskrile su suze. On pogleda gore ka pramičku crnog neba pokrivenog zvezdama. Jedna zasja jače...
Vetar je ovde duvao snažnije, zavijajući i urlajući oko stare kule. Stražar još jednom baci brz pogled na hladni kamen oko sebe i naježi se. Prezirao je visinu još od kako je kao mali pao sa velikog, jabukovog drveta u dvorištu porodične kuće i zato je mrzeo stražarenje na ovom mestu. On pomisli na toplo vino i svetlucavu vatru u kaminu i odluči da se večeras više ne vraća. „I onako niko neće saznati.“ Niko se nikada ne penje na staru kulu.
Čim je stražar nestao, bosonoga devojka iskorači iz senke. Osluškivala je pažljivo, dok se vetar igrao rubovima njene bele haljine. Ništa. Nesigurnim korakom krenula je ka ivici, visoko uzdignute glave, očiju crvenih i umornih od dugog plakanja. Grubi kamen joj je grebao nežna stopala, ali ona više ništa nije osećala. Uspela se polako na kamenu ogradu i stala na samu ivicu. Daleko dole, ležao je tvrdi pločnik, pokriven velom tame. Udahnula je duboko ispunivši grudi svežim vazduhom, a onda napravi još jedan korak. Više nije bilo povratka. Poslednje što je videla bile su zvezde. Jedna zasja jače...
Bogato ukrašeni debeli tepisi i tapiserije prekrivali su podove i zidove odaje, ali ništa nije moglo da ublaži oštru hladnoću koja je izbijala iz svakog kamena. Teška vrata se pomaknuše uz škripu davno podmazanih šarki, remeteći dotadašnji mir. Devojka zakorači unutra, rumena i malo zadihana od žurnog hoda dugim hodnikom. Oči su joj sanjalački svetlucale. Pogled joj živo prelete preko svih stvari i naposletku se nežno spustiše na velikoj polici koja je zauzimala čitav zid i bila ispunjena prašnjavim tomovima, davno zaboravljenim i ostavljenim da istrule. Ona skloni nestašni pramen svoje guste, smeđe, kovrdžave kose sa očiju, poravna nabore raskošne, svilene haljine koju je izabrala samo za ovo veče i primače se prozoru širom ga otvorivši. Svež vazduh pohrli unutra i ona duboko udahnu, uživajući u povetarcu koji joj je mrsio vlasi, zaneseno posmatrajući vedro noćno nebo ispunjeno zvezdama. Osvrnula se tek kad vrata ponovo zaškripaše.
U sobu prvo ulete svetlost, zavirivši u svaki ugao, a zatim iz mraka izromi lepo, mladićevo lice obraslo u paperjastu bradu. Ona srećno ciknu i potrča mu u susret, obesivši mu se oko vrata celivajući ga. Za nepunih pola sata biće zauvek zajedno i niko i ništa neće više moći da ih rastavi.
- Da li si donela? – upitao je tiho.
Polako je klimnula, izvadivši staklenu bočicu iz nedara. Srebrna zmija gmizala je oko bočice i njena krljušt sablasno je svetlucala u tami. Ona je protrese i zelena tečnost se uskomeša.
- Čula sam ga kad je govorio. Rekao je da je veoma opasan jer ubija trenutno. Uzela sam ga kad nije gledao. –
Na njene reči mladić brzo klimnu i licem mu se razli nesiguran osmeh. Uhvatili su se za ruke i pošli ka sredini sobe. Prašina se uskomeša i ispuni vazduh kad su klekli.
- Do skorog viđenja – reče on, prinoseći bočicu ustima.
- Do skorog viđenja – pomislila je dok joj je otrov klizio niz grlo.
Mladićevo telo ležalo je nepomično u prašini. Vid joj se pomuti i soba postade veoma daleka. Učini joj se da vidi sjaj zvezda. Jedna je sijala sve jače kao da je želela da dostigne onu drugu. Glava joj klonu i ona pade. Bočica se kotrljala podom prosipajući preostalu tečnost. U zelenoj barici ogledalo se noćno nebo. Dve zvezde su jasno sijale...
U svesti su ga još uvek držali zveket oružja ljudi koji su se još uvek borili i nesnosan bol u boku. Pokušao je da se pomeri, aliodustade od te ideje. Krv je liptala iz zjapeće rane i natapala tle. Sa njom je polako isticao i njegov život. On prokle u sebi. Sam je bio kriv za ovo što mu se dešavalo. Krenuo je u ovaj rat željan slave i bogatstva i ne znajući za koga ili za šta se bori, a sada je ležao u blatu sa prosutom utrobom. Dečko koji ga je posekao imao je jedva više od petnaestak godina. Jedva je držao oružje u rukama. Pao je već sledećeg trenutka. Sada nu je bilo drago što nije umro od njegove ruke.
Svetlost je jenjavala i preko neba se navlačila gusta tama. Samo da preživi noć. Kada svane neko će ga već pronaći. Zveket oružja je zamukao. Izgubili su. Sa svih strana čulo se zavijanje i jauk ranjenih koji su se brzo pretvarali u tišinu. Osećao je da gubi snagu. „Umirem,“ pomisli. Blagi vetar mu je prijao, ublažavajući vrućinu koja se nagomilala tokom dana. Nestrpljivo je gledao gore, želeći da poslednji put ugleda noćno nebo ispunjeno zvezdama. Izdahnuo je sa tom željom na usnama.
Hiljadu zvezda treperilo je nad usnulim svetom. Jedna je želela da ih sve nadjača...
Hrastova vrata se tiho otvoriše i sluga nečujno uđe petljajući nešto po sobi sve dok ga oštar pogled nije isterao napolje. Ležao je nepomično na mekim, perjanim dušecima, okružen najfinijom svilom promatrajući ljude oko sebe. Starost je uzimala svoje danke. Mnogo je vremena prošlo od kako mu se prvi put zavukla u kosti stružući i nagrizajući ih svakog dana sve više. Smrt, taj gospodar života, jači i od njega samog, kralja ovog veličanstvenog kraljevstva nestrpljivo mu je čučao iznad uzglavlja. On ne zaobilazi nikoga.
Težak kašalj mu zapara pluća i on ispljunu krv. Ljudi oko njega se uskomešaše. Pažljivo im je posmatrao lica. Sinovi, kćeri, zetovi, snaje, raznorazne vojvode i ostale sluge njegove visosti, skretali su poglede, izbegavajući da pogledaju u ono što je ostalo od njegove oronule spoljašnjosti. Sve te suze i briga bile su laž. Nije postojala ni jedna jedina osoba u ovoj sobi koja će ga istinski žaliti. Bes mu provre u krvi, osetivši ponovo svoju staru snagu. „Gledaj ih samo,“ razmišljao je hraneći svoj bes. „Čim umrem poklaće se među sobom, rušeći ono što sam svojim rukama gradio i čuvao sve ove godine.“ Postade mu mučno da ih gleda.
- Izlazite svi napolje! – viknu
Okupljeni se zbunjeno pogledaše nesigurni šta da učine.
- Ostavite me! – vrištao je kralj. - Ostavite me! Želim da odete! Gubite se, nezahvalnici jedni! –
Soba se brzo praznila. Čak i na samrti, stari kralj je izgledao neustrašivo. Ubrzo se vrata zatvoriše i on ostade sam. Sada kad je bes splasnuo opet se osećao slabo.
Vetar se igrao teškim zastorima otkrivajući vedro noćno nebo, kad njegova duša napusti telo. Sluga je ušao na prstima i uplašeno se trže kad vrata škljocnuše za njim, ali kralj se ne pomeri. Izgledao je tako spokojno. Čovek se oprezno približi. Vladareve plave oči svetlucale su.
Bio je to odsjaj nove zvezde koja se rađala...
No comments:
Post a Comment