Izabrani (3.deo)

Naredna dva dana jahali su skoro bez prestanka. Zaustavljali su se samo za kratko tek toliko da predahnu. Još nije bio načisto šta da radi sa devojkom. Bilo mu je glupo da je tek tako pusti, a trebalo je sobzirom na sve što joj se dogodilo one noći. Ipak, morao je da joj oda priznanje za upornost. Svaki put kad god bi joj se ukazala i najmanja prilika pokušala bi da pobegne. To mu je već išlo na živce. Prošli put umalo mu nos nije slomila kad je htela da ga zbaci sa konja. On dotače bolno mesto i namršti se.

-     Džulijane? Možemo li da porazgovaramo? – Bio je to Džonatan.

-     Dobro. Napravićemo pauzu momci! – obavesti on ostale.

Sjahao je i okrenuo se da pomogne njoj da siđe. Nosila je njegovu rezervnu odeću podvrnuvši rukave da joj ne smetaju.

-     Ne treba mi tvoja pomoć – reče mu prkosno.

-     Kako hoćeš! Ne zanima me! – uzvrati joj kipteći od besa. – Šta si hteo Džonatane? –

Džonatan ga odvede sa strane tako da ih niko ne čuje, i poče:

-     Dokle će ovo da traje Džulijane? Što je jednostavno ne pustiš da ode? Znaš da je to ispravna stvar. Poslušaj me. Ona i onako donosi samo nevolju. –

-     Ne znam, Džonatane, ali ne mogu da je tek tako pustim. Ne želim. To bi značilo da joj priznajem poraz, a to neću da dozvolim. Šta da kažem ocu kad se vratim praznih ruku i sa čovekom manje?! Da sam popustio?! –

-     O čemu, dođavola, ti pričaš?! Poraz?! Kakav poraz?! Ti nisi normalan! Zar si već zaboravio šta se dogodilo pre tri noći... –

-     Naravno da nisam! – prekide ga Džulijan, - ali... –

-     Džulijane! Ona opet beži. – bio je to Leo usana iskrivljenih u blagi osmeh.

-     Pa uhvati je! – brecnu se Džulijan. – Džonatane... Izvini, nisam hteo da vičem. Iskreno rečeno ni sam nisam siguran zašto ovo radim, ali nešto mi govori da je ne puštam. –

-     Uf! Bilo je dosta zezanja. Ne mogu više da izdržim ove njene gluposti, na kraju će se još i povrediti – reče više za sebe. Sada je morao da se suoči sa njom.

Sedela je nadurena, očigledno ljuta što su ju opet uhvatili. Zato je izgledalo da se Leo super zabavlja. Gledao ju je impresioniran.

-     Šta je sad uradila? – upita kada se približio. – U stvari, ni ne želim da znam. –

-     U pravu si, ne želiš da znaš, - odgovori Leo, – samo Gila će biti vraški teško probuditi. Dobro ga je zveknula. – i on pokaza ka besvesnom Gilu.

-     E, pa dosta je! Gotovo! Prevršila si svaku meru. Rekao sam da ću da te svežem ako se ne smiriš i to ću i da uradim. –

Ubrzo su nastavili. Ispunio je svoju pretnju i devojka je, poput vreće, ponovo bila prebačena iza njega preko leđa konja, vezanih ruku i nogu. Ostavio joj je slobodna usta u slučaju da se predomisli i odluči da se ponaša razumno. Čuo ju je kako mrmlja kletve i psovke i to mu izmami osmeh. Pobedio je.

Jahali su ceo dan i celu noć i put se bližio kraju. Sunce je i danas jasno sijalo. Leto je već odavno počelo, mada se nije činilo da je tako. Dani su još bili blagi, a noći sveže, ali on je imao pametnijeg posla nego da misli o zakasnelom vremenu. „Važno je da ne pada kiša,“ pomisli. Umor ga je savladavao.

-     Staćemo kod onih ruševina – objavi. Svi se složiše.

Ova, kao i mnoge druge, rasute svuda po svetu, poticala je još iz vremena kada su dve kraljevine činile jednu. Niko se više nije sećao pravih razloga za izbijanje sukoba, ali to ni nije bilo bitno. Nadmudrivanje, takmičenja i večite borbe protezali su se kroz vekove. Poput svojih dalekih predaka i novi kraljevi istrajavali su u tom suludom ritualu, šireći mržnju i ostavljajući pustoš svuda oko sebe.

Bilo je prilično otužno gledati u ostatke, nekada nesumljivo moćne i graciozne građevine koja se sada nalazila pred njima. Njena ranija lepota ogledala se još uvek u delićima fresaka i mozaika neverovatnih boja i prikaza vremena davno prohujalih. Kameni zidovi, prekriveni mekom mahovinom i lišajevima polako su gubili svoju čvrstinu, a nekadašnji krov zamenile su guste hrastove grane praveći debelu hladovinu. Prošli su kroz široki luk ka unutrašnjosti i uronili u more guste, visoke trave koja je nežno lepršala na vetru. Okrnjeni stubovi podupirali su nebo. Zavezali su konje za jedan od njih i posedali dole. Spustio je i devojku nedaleko od njih. Više im nije pravila probleme, ali zapravo ni nije mogla. Svaki put kad bi ju pogledao, uzvraćala mu je besnim pogledima potpuno ga ignorišući, ali zato se prema drugima ponašala, čak, ljubazno. Doduše, Džonatan ju je izbegavao, ali zato Leo nije krio svoje oduševljenje, što je bila retkost. Gil je istog dana zaboravio da je dobio po glavi. Ponašao se krajnje budalasto. Džulijan nije sumljao da bi je oslobodio samo da je smeo. Zaspao je sa tim mislima.

Sanjao je slatke snove, kad ga nešto uznemiri. Ne, to više nije bio san, tlo pod njim je stvarno podrhtavalo.

-     Hej! Hej! Probudi se! Džulijane? –

-     Šta se dešava? – skočio je na noge isukavši mač

-     Hvala svetlosti – odahnu ona

Zemlja je opasno brujala, a stare zidine poskakivale su preteći da se sruše. Mračno nebo presecali su crveni tragovi užarenih meteora i njihovih sjajnih repova. Ubrzo se začuše i prve eksplozije, sve bliže i bliže.

-     Odgovori mi ženo! – dreknu on.

-     Ne znam! – strah se ogledao na njenom licu – Senke su se pojavile i momci su otišli da vide o čemu se radi. Sve se odigralo tako brzo. Pokušavala sam da te probudim. –

Iznenada oduran smrad ispuni prostor. Iz mraka katakombi pod njima, izroniše stvorovi kakve nikad do tada nije video. Bledunjavo meso i koža visili su sa kostiju, dok su se polako kretali, a izopačeni, neljudski izraz titrao im je na licima. Miris truleži i propadanja postajao je nepodnošljiv. Sada su navirali sa svih strana, lomeći zemlju i izlazeći napolje. Miris svežeg mesa nepogrešivo ih je vodio. Krug se polako skupljao. Okrenuo se ka glavnom izlazu. Još uvek je bio slobodan.

-     Dođavola! – prokle.

Potrčao je ka konjima spreman da pobegne. Nije imalo smisla upustiti se u takvu borbu, jer bila bi to sigurna smrt. Vreme je isticalo. Ukopao se u mestu. Zaboravio je na nju. Okrete se i potrča nazad.

-     Dođavola! Dođavola! Dođavola! –

Bili su sve bliži i nestrpljivi. Mogao je čuti njihovo tiho, gladno mumlanje. Kleknuo je kraj nje i presekao vrpce.

-     Polazi ako ti je život mio i nemoj misliti da te ne držim na oku. Pokušaš li nešto, ja ću te, lično, ubiti! –

Samo je klimnula i potrčala za njim. Uzjahali su preplašene konje, čvrsto stežući uzda preostala dva i izleteli napolje. Tamo nije bilo ništa bolje. Vatrene lopte razbijale su se o tlo uz gromoglasnu buku. Prašine i dima je bilo svugde, tako da je jedva video kuda ide. Iskreno se nadao da se uplašila pretnje, jer mogla je da ode i ostavi ga na cedilu i nikad je ne bi uhvatio. Ipak, čuo ju je i bi mu lakše.

-     Džulijane! Ovamo! – bio je to Džonatan.

-     Gde si! –

-     Tamo! – čuo je njen glas.

Okrenuo je konja prateći je u stopu. Jahala je vrlo dobro. Našli su ga kako kleči, stežući Gilovo beživotno telo. Krv mu se slivala niz čelo.

-     Žao mi je Džulijane. Nisam uspeo da ga spasem – jecao je.

-     U redu je Džonatane. Sve je u redu. Jesi li povređen? Možeš li da jašeš? – Iako ga je ova smrt potresla morao je da se pribere. Vatrena kiša još uvek je dobovala svuda oko njih.

-     Mislim da mogu, ali Leo je tamo. –

-     Nemoj da brineš, idemo po njega. –

-     Kako to misliš mi!? – zgranu se Džulijan

-     Idem sa tobom. – odgovori mu jednostavno.

-     Ne dolaziš u obzir. –

-     Zar ćeš me radije ostaviti samu sa ranjenim čovekom? Šta ako odlučim da pobegnem? –

-     Imaš pravo! Polazi, ali drži se blizu. Džonatane ti kreni, stićićemo te. –

-     Daj mi mač – rekla je u poslednjem trenutku

-     Molim! Luda si! – odgovori joj. – Kako da znam da nećeš mene ubiti? –

-     Moraćeš da mi veruješ. – Izgledalo je da ju ta činjenica zabavlja.

Uzvratio joj je kiselim osmehom, ali osećao je da nema izbora. Ako je Leo u nevolji svaka pomoć je dobrodošla, pa čak i ona od blesave devojke.

-     Nemoj samo da se povrediš. –

-     Ha! – nasmeja se jurnuvši.

Oboo je konja sustigavši je. Nije im trebalo mnogo da ugledaju Lea okruženog krvoločnim spodobama. Još uvek se držao na nogama odlučno zamahujući, ali neprijatelja je bilo previše i već ga videše kako posrće. Poterali su konje pravo u gomilu gazeći sve pred sobom. Ubrzo mu je mač bio ulepljen gustom crnom krvlju. Pogledao je ka njoj. Kretala se brzo i skladno, vešto prosecajući put pred sobom. Leo ih je dočekao zahvalnim pogledom.

-     Leo, druže, penji se! – viknu mu Džulijan pruživši mu ruku. – Ej! Idemo! – pozvao ju je kada se Leo napokon našao iza njega.

Pratila ih je u stopu i začas su sustigli Džonatana. Stenje još uvek padalo svuda oko njih. Leo skoči na svog konja.

-     Idemo ka zamku! Ne zaustavljajte se! – povika Džulijan.

Nisu mnogo odmakli kada veliki kamen udari u blizini zbacivši ga sa konja. Pridigao se ošamućen od pada. Potražio je pogledom konja, ali on je bio mrtav.

-     Divno! Prokleto divno! –

-     Treba ti pomoć? – Gledala ga je pobedničkim pogledom. Zagunđao je i prihvatio pruženu ruku.

-     Pomeri se je vodim konja. –

-     Hej! – 

Nastaviće se...