Trk

Konj i jahač jurili su starim kamenim putem. Jahač je bio mlad, snažan čovek, uprkos prvim sedim vlasima u ugalj crnoj kosi. Njegovo lice, još uvek veoma lepo, okićeno mudrošću i iskustvom nakupljenim tokom godina, sada je odavalo duboku zabrinutost. Pramenovi kose lepili su mu se na oznojeno i krvlju isprskano lice. Još uvek sveža krv svetlucala je na raskošno ukrašenom, ali pomalo već udubljenom oklopu od skupocenog, retkog, crnog metala. Bitka koju je napustio ostajala je daleko iza njega.

Konj pod njim bio je veliki, ratni konj, vranac. Bila je to dobra zver. Dragonov verni pratilac u dobru i u zlu. Još uvek se sećao trenutka kad ga je prvi put ugledao. Odmah se zaljubio u njegovu lepotu i nemiran duh. Bio je tek mladić gole brade, a konj još uvek ždrebe. Mnogi su pokušavali da ga ukrote, da slome njegov duh, ali divlja krv predaka kolala je jaka u njegovim žilama i svaki pokušaj završavao je neuspehom. Konjušar je gubio nadu.

-     Nema smisla držati konja koga je nemoguće uzjahati –

-     Ja ću ga uzjahati –

Dobio je prezriv pogled.

-     Dečko, ako ti uspeš tamo gde su iskusniji i mudriji od tebe poklekli, pokloniću ti prokletu životinju –

Starac je održao obećanje i Dragon je otišao kući sa prijateljem za ceo život.

Na najmanji Dragonov pokret Strela je još više ubrzao trk. Dragonova glava je zvonila. „Samo da stignem na vreme.“ Krivio je sebe što ju je ostavio nezaštićenu, ali morao je da ode, svi su to od njega očekivali. Bio im je više nego potreban za ovu bitku.

Neprijatelj se pojavio iznenada. Hiljade stvorova izmilelo je iz svojih legala, željno krvi i mesa. Svi mladići koji su mogli da drže oružje krenuli su da im se suprostave. Kraljevstvu su očajno bili potrebni iskusni ratnici. Zato je i krenuo. Borio se u toliko bitaka i uvek je izlazio kao pobednik, bez obzira na šanse. U početku je uveravao sebe da to nema nikakve veze sa njim, ali kako je vreme prolazilo, a uspesi se nizali i on je prihvatao svoju sudbinu. Uživao je u borbi, u svakom trenutku. Voleo je taj osećaj neizvesnosti i uzbuđenja pred bitku, a najviše je voleo slatki ukus pobede na kraju.

Preko lica mu je za trenutak preleteo slab osmeh, ali onda ga brzo zameni bolna grimasa i on se grčevito uhvati za glavu. Njen zov je opet odjeknuo njegovim mislima. Bila je u sve većoj opasnosti. Strah stotinu seljana, žena i dece strujao mu je telom i on se jedva održa u sedlu.

Strela je još više ubrzao trk, ali Dragon se nije smirio. Proklinjao je sebe zbog svoje gluposti. Još pre nego što je krenuo pratio ga je zlokoban osećaj. „O Bogovi! Zašto ga nisam poslušao? Zašto nisam ostao? Možda će sada biti prekasno?“ Naterao je sebe da ne misli o tome, da se usresredi na put pred sobom, ali misli mu brzo odlutaše.

Vratio se na onaj dan kada se u njihovom selu pojavio glasnik, noseći vest o ratu i poziv u pomoć. Nije spavao te noći, ni sledeće. Lomio se. „Nisam smeo da dopustim da me nagovori da pođem. Nisam smeo popustiti.“ Sećao se njenog blagog osmeha i ohrabrujućih reči:

-     To je tvoja dužnost, dragi. Ja ću biti ovde, čekaću dok se ne vratiš. –

Jedino su njene krupne, plave oči bile ispunjene tugom dok je gledala kako odlazi. Skoro da je još uvek mogao da oseti blagi miris poljskog cveća i njene meke usne na svojima, možda poslednji put.

Poziv je sada bio mnogo jači. Opasnost je bila pred vratima. „Prokleti neprijatelj kako je mogao da zađe toliko duboko.“

Bila je to silna vojska. „Na svaku našu stotinu dolazilo je hiljadu njih.“ Međutim, tada ga to nije brinulo. Znao je da će pobediti, uvek pobedi. A, onda je čuo njen poziv. Bitka je tek bila počela uzimajući svoje prve žrtve. Nije ga bilo briga. Okrenuo se i odjurio ostavivši sve za sobom. Kroz nekoliko sati svi oni će umreti. Neprijatelj će ih pregaziti. „Ne!“ vrištao je svaki delić njegovog uma. Nije mogao to da prihvati.

Glava je počela je strahovito da ga boli. Imao je osećaj da će pući. Misli mu se ispuniše kricima. Njen zov sada je postao poziv u pomoć. U ustima je osećao opori ukus smrti. Znao je da je selo opkoljeno i da mnogi umiru uprkos njenom trudu da ih spase. Želudac mu se skvrčio od straha kao nikad do tada. „Ko nju čuva!?“

Uprkos vetru i hladnoći lice mu je gorelo. Rukom je obrisao znoj koji mu se slivao niz čelo. I konj pod njim bio je blistav. Slušao je njegovo teško disanje i znao je da se svojski trudi da održi brzinu. Nežno mu je dodirnuo grivu i Strela polete još brže kao da ne oseća umor.

Životinja je osećala šta se dešava u Dragonovoj glavi i strepela zajedno sa njim. I on je voleo gospodaricu, njen topao pogled i nežnu ruku koja je uvek skrivala sočnu jabuku ili kocku šećera kao nagradu.

Drveće je promicalo jedno za drugim, a da ih Dragon nije ni bio svestan. Uskoro se u vazduhu mogao osetiti oštar miris spaljene građe i ljudskog mesa. Osetio je mučninu na samu pomisao o prizoru koji će zateći. Zaogrnuo ih je oblak gustog, crnog dima. Pre nego što je i uspeo da se snađe našli su se pred ulazom u selo. Skupivši svu preostalu snagu, Strela preskoči preostalih nekoliko metara.

Uleteše u selo. Dragon iskoči iz sedla tren pre nego što se Strela sruči, iscrpljen. Mač mu se našao u rukama. Kuće oko njih bile su samo gomila pepela. Nekoliko se još uvek dimilo. Ostao je samo toliko da Streli uputi dug, izvinjavajući pogled. Životinja je teško disala boreći se za život. Njen poslednji pogled, znao je, govorio je da mu je sve oprošteno.

Potrčao je što je brže mogao. Glavna ulica vodila je direktno do trga. Srce ga je peklo dok je jurio. Osećao je ogroman gubitak. Suze su klizile jedna za drugom. „Suze!?“ Nije ni znao da je u stanju da zaplače.

Kada se približio, video je da se borba već privodila kraju. Svuda oko njega ležali su osakaćeni i poluspaljeni leševi. Crni oblici jurnuše ka njemu. Posekao ih je jednim zamahom ne usporivši. Ispred njega se prostirao trg. Većina preživelih meštana stajala je zgrčena, opkoljena sa svih strana, zaštićena jedino plamenim krugom koji se pružao oko njih i čija je vatra polako jenjavala.

Odmah ju je ugledao. Izvan vatrene barijere, okružena petoricom, od dvadesetorice mačevalaca koliko je ostavio da je štite, stajala je mlada žena, srebrne kose, hrabro prkoseći grozoti naspram sebe. Bela haljina koju je nosila bila je uprljana samo na krajevima. Ona podiže ruke. Munje zaparaše nebo i sručiše se na neprijatelja. Za trenutak, Dragon je zastao, ali sada je opet trčao. Dvojica ljudi koji su je branili pali su. Iz njenih prstiju suknuše plamenovi. A zatim se sve odigra previše brzo.

Još jedan mačevalac je bio na zemlji. Dragon ugleda bljesak noža i žena pade. „Liena! Ne!“ Pokušao je da viče, ali glas ga je izdao. Nije ni bio svestan poslednjih nekoliko koraka koje je prešao. Bacio se na kolena pred nju. Pogledala ga je i tužno se osmehnula pre nego što je izdahnula.

Vrisnuo je. Suze su mu lile niz obraze. Mislio je da će umreti. Želeo je da umre. A onda ih je čuo kako se smeju svojim pakosnim, škriputavim smehom. Svuda oko njega senke su se smejale. Kiša je počela da pada spirajući krv, suze i znoj sa njegovog lica. Bes je provreo u njemu. Podigao je mač i počeo da ih seče. Njihov smeh pretvorio se u jezive, bolne krike. Nije ga bilo briga, samo je želeo da umru, da zauvek nestanu.

Zemlja se tresla, a svetlost parala nebo. U celom kraljevstvu vojnici su spustili oružje gledajući se u čudu. Tlo se otvorilo i vatreni oganj gutao je čitave vojske neprijatelja, sve dok nijedan više nije preostao.

Dragon je bacio mač. Kleknuo je pored Liene i zagrlio njeno beživotno telo. Težak jecaj pobeže mu iz grudi odzvanjajući čitavim kraljevstvom, dirnuvši u srca ljudi i bogova poput najtužnije pesme. Bogovi se smilovaše nad njim.

Zime su se smenjivale, a posle svake zime dolazilo bi novo proleće. Dragona i Liene više nije bilo. Na onom mestu, rasla su sada dva drveta čije su se krošnje i stabla dodirivala i preplitala. Veće drvo, neobično crne kore i krupnih tamno zelenih listova koji su skrivali lepe bele cvetove zaštitnički se nadvijalo nad sitnijem, kore bele poput prvih planinskih snegova, srebrnih listova i velikih, mirisnih, plavih cvetova. Ceo prizor prosto je odisao magijom. Ljudi iz celog sveta dolazili su da ih vide, dotaknu i osete njihovu magičnu moć. Mnoge priče ispričane su baš pod njihovim krošnjama, postajući sve zamršenije i neverovatnije kako je vreme prolazilo. Ali, jedna je uvek ostajala ista. Kroz decenije i vekove. Bila je to priča o Dragonu i Lijeni.