Izabrani (1.deo)

Gusti, crni oblaci lenjo su se gomilali u daljini, zaklanjajući nebo, bacajući zastrašujuću senku. Negde u dubinama sveta, skriveno najgušćom tamom nešto se budilo. Godinama se skrivao, godinama je čekao svoju priliku, ali ne više. Došlo je njegovo vreme, i niko, i ništa više ga ne mogu zaustaviti. Bio je gladan. Željan krvi. Željan moći. Oni su mu to omogućili. Tama u njihovim srcima ga je uzdigla i zaštitila od svetla. Tama koja će ih uništiti jednom za svagda. Prodoran smeh potresao je dolinu, ali ga niko nije čuo. Dve kraljevine bile su previše zauzete međusobnim sukobima...

Sunce je zalazilo bojeći nebo krvavo crveno. Pet jahača zaogrnutih u crninu kretali su se polako kao da priželjkuju da ono što pre zađe. Jahali su već nekoliko dana i sada su napokon bili blizu svom odredištu i vidno uzbuđeni. Glasno su se smejali i pričali remeteći dotadašnji mir. Najviši među njima, vođa grupe, naglo zauzda konja. I ostali stadoše. Ispod njih pružao se neverovatan prizor. Ušuškan među bregovima ležao je maleni zamak osvetljen zalazećim suncem. Oko njega zbile su se kućice i imanja. Čak i odavde mogli su da vide užurbane ljude i životinje kako hitaju prašnjavim ulicama, spremajući se za počinak. Zamak nije bio opasan zidinama što je mnogo olakšavalo stvari. Za sat vremena biće dole.

-     Neće znati šta ih je snašlo. Matori će poludeti. – reče oniži čovek, riđe kose i podlog izraza lica, - a onda će morati da plati čitavo bogatstvio, naravno, ne bi li je opet video – zakikota se u ludačkom smehu.

-     Džulijane i dalje mislim da ovo nije pametno. Neko može i da nastrada. Šta misliš da će ti otac reći kad čuje da mu se sin ponaša kao obična propalica? – mladić svetle, kratko ošišane kose pritera konja bliže pokušavajući da odvrati druga od sulude ideje.

Ali, Džulijan ga nije slušao. Gledao je dole prelazeći preko plana još jednom. Niko neće stradati u to je bio siguran, osim možda Pitera ako nastavida se cereka. Taj tip mu se uopšte nije sviđao, čak je i čuo neke stvari o njemu koje nisu bile ni malo pohvalne, ali bio mu je potreban da bi plan uspeo. On je imao vezu da neopaženi uđu u zamak. Ostali su bili dobri momci. Gil, najmlađi među njima, fin mladić od svojih osamnaest, očev štićenik, Leo, odličan borac i još bolji prijatelj i Džonatan, Džulijanov vršnjak i brat po mleku. Njih dvojica su oduvek bili nerazdvojni bez obzira na razlike u poreklu i bogatstvu.

-     Previše brineš Džonatane. Biće sve u redu, a još ćemo se i dobro zabaviti. Siguran sam da će otac biti zadovoljan kad čuje kako smo zeznuli starog Adrijana. – odgovori Džulijan.

-     Od kada kidnapovanje kraljeve ćerke spada u zabavu?! – uskliknu Džonatan iznenađeno.

-     Trebalo bi da nastavimo – progovori Leo tihim ali jasnim glasom.

Džulijan klimnu.

-     Ako želiš, Džonatane, još uvek nije kasno da se vratiš. Nećemo ti zameriti. – reče. Piter se zakikota.

-     Da, pa da vas idiote ostavim da upadnete u nekakvo sranje. Nema šanse. Idemo! –

Trebalo im je više vremena da siđu dole. Tama se spustila skrivajući ih od znatiželjnih pogleda. Večeras nije bilo mesečine i Džulijanu bi lakše. Za svaki slučaj svako od njih poneo je svoje oružje, ali nadali su se da ih neće upotrebiti. Prašina je ublažavala bat kopita i izgledalo je da je večeras sreća na njihovoj strani. Na ulicama nije bilo nikog živog. Svi su spavali. Zevnu. Jahanje ga je uspavljivalo.

-     Da ostavimo konje i nastavimo pešice? – upita tiho.

-     Evo, kladim se da Džonatan može da ih pričuva ovde, dok mi ne završimo posao – bio je to Piter.

-     Ne! On ide sa nama. Gile! Ti možeš da ostaneš – naredi Džulijan.

Gil, naravno, nije bio ni malo zadovoljan tom odlukom, ali istina je bila da mu je Džonatan bio potreban ako nešto ipak krene naopako.

Začas su stigli do zamka držeći se senki. Piter je preuzeo vođstvo. Kad su stigli do vrata za poslugu stadoše i on pokuca tiho tri puta. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što vrata zaškripaše i napolju se promoli ružna staričina glava.

-     Kakva je situacija, baba? – upita Piter.

Njen glas neprijatno zapara vazduhom:

-     Sve je u redu. Gospodarica je došla sama, bez pratnje. –

-     Koliko ima slugu? –

-     Malo i svi spavaju. Pođite za mnom. –

Vrata se potpuno otvoriše i oni uđoše. Pratili su je dok se gegala uskim hodnicima vodeći ih ka cilju. Kako su se približavali uzbuđenje je raslo. Bio je to najbolji trofej koji može da donese ocu i već se unapred radovao trijumfu i bučnom klicanju gomile dok je budu nosili gradom, ali i pozamašnoj količini blaga koju će dobiti za nju, a koja će im svakako dobro doći. Nikad se više Adrijan neće usuditi da im se suprodstavi. „Prevlast će konačno biti naša.“

-     Tu je. – reče starica i ubrzo nestade sa kesom punom zlata. Izbrojali su do tri a onda uđoše.

Soba je bila u mraku. Svež vazduh strujao je kroz širom otvoren balkon. Za jednu princezu, soba je bila prilično škrto nameštena. Osim divnog mozaika na zidu i bogato izrezbarenog kreveta sa baldahinom sve drugo je bilo krajnje obično. Sto, stolice, škrinja, sve se to lako moglo naći i u kućama malo bogatijih trgovaca. Nigde nije bilo ni traga zlatu, srebru ili dragom kamenju. Čak ni nakita nije imala. Jedan zlatni medaljon ležao je na stočiću i to je bilo sve. Nije bilo vreme za razgledanje, znao je, ali koja je svrha otimati devojku ako je kraljevina već toliko siromašna. Da li je stvarno spao toliko nisko da ovo radi samo iz čiste obesti, puke razonode i poniženja žene koju čak nikad nije ni upoznao? Svi su ga gledali, čekajući šta dalje, osećao je to. Nije imao kud. Bilo je besmisleno sad odustati, kad ih je dovukao čak do ovde, a i nije bio spreman da se suoči sa Džonatanovim pobedonosnim pogledom, Gilovim razočarenjem i Piterovim besom. Namrštio se.

-     Uradimo to – ipak procedi kroz zube.

Ležala je nepomično, sva u svili, crne kose rasute po jastuku. Prišunjao joj se polako, dok su Piter i Džonatan ostali da čuvaju stražu na vratima. Šakom joj prekri usta. Istog trena njene oči se razrogačiše od nemog iznenađenja, ali ju je hladan čelik pod vratom sprečavao da vrisne. Ustala je lagano i dostojanstveno.

-     Šta želite? – njen glas odzvanjao je ledenom hladnoćom.

-     Tebe, lepotice – prosikta Piter.

Videlo se da je zaprepaštena. Na momenat, ali samo jedan momenat, Džulijanu se učini da je zadrhtala. Ako se i bojala dobro je to prikrivala. Mrko ju je gledao. Njene crne oči uzvraćale su mu prkosom i besom što ga naljuti. Stajala je tu, ispred njega, bespomoćna i usuđivala se da prkosi. Rasekao je čaršav na trake i grubo joj vezao ruke. Stigla je još samo da izgovori „kukavice“ pre nego što joj je zapušio usta i svezao noge. Podigao ju je i poput vreće prebacio preko ramena. Nije bila teška ali su joj udarci bili prilično snažni.

-     Smiri se! – zapovedi joj. – Uvek mogu da dam Piteru da te nosi – dodao je iako nije ozbiljno mislio. Nikog živog ne bi njemu prepustio. Ipak, izgleda da nije želela da rizikuje jer se primirila.

Leo se pojavi kraj njega. Ozbiljnost i staloženost pratile su ga i u najkritičnijim situacijama. Pre svega nekoliko godina stigla je vest da mu je čitava porodica nastradala u požaru. Nije ni izraz lica promenio, a kamoli suzu pustio. Džulijan se ponekad pitao ima li taj čovek srce ili je od kamena.

-     Moramo krenuti – reče

Džulijan klimnu i oni pođoše.

Kada su sišli, dole su ih čekala širom otvorena vrata. Izjurili su napolje naletevši pravo na Gila i konje.

-     Mislio sam... ovaj... da... ovaj... da vas sačekam ovde kako bi lakše pobegli – promuca mladić.

-     Savršeno – promrsi Džulijan. – Ni neću da te pitam kako si sam uspeo da dovučeš svih pet konja do ovde – nastavi s osmehom.

-     Pa... ovaj... –

-     Rekao sam da neću da te pitam. –

Prebacio je svoju zarobljenicu preko konja, ni malo nežno. Zapravo nije se ni trudio. Prostenjala je, a onda iz nje poteče bujica reči koje su na sreću bile prigušene tkaninom tako da je do njih dopiralo samo nerazgovetno mumlanje. Glasno se nasmejaše dok su uzjahivali. Svi, pa čak i Džonatan.

U nekoliko kuća se upališe sveće. Domaćin je psovao prokletu, neodgojenu mladež i ne sluteći da im je buduća kraljica ukradena pred nosom.

Nastaviće se...