Neočekivani susret

Napokon je osvanuo vedar dan. Posle silnih snegova, hladnoće, kiše i blata drago mi je da je proleće napokon stiglo. Sunce je jasno sijalo, na nebu bez ijednog oblačka, a tihi šum prirode dozivao je svojom opojnom pesmom. Vreme je bilo izvrsno, stoga odlučih da izađem i utopim dušu u mirnom zelenilu predela koji sam sada nazivala domom.

Živela sam prilično skromno i povučeno, ovde, u ovom malenom selu, na samom kraju sveta, potpuno sama. Mnogo je vremena prohujalo od kako sam došla tražeći  mir. Mada je retko ko još uvek  obitavao ovde, oni koji jesu, bili su dobri ljudi i rado su me primili u svoju malu zajednicu. Pomogli su mi da se prilagodim i sredim svoj život, pomalo, „dok ne stanem na noge,“ reklo bi se. Međutim tražeći taj svoj mir udaljila sam se i opet ostala sama. Nije mi smetalo. Ipak bilo je to ono što sam sama želela, zar ne?

Koliba od grubo teasnog drveta bila je malena, ali sasvim pristojna, dovoljna za mene i Lea – mog velikog, lenjog, debelog, žutog mačka. Nisam sezala ka veličini, uostalom bilo je dovoljno da pogledam kroz prozor. Pašnjaci i šume pružali su se dokle god mi je pogled sezao i sad su me zvali.

Počeškala sam Lea iza ušiju pre nego što sam krenula. Zatreptao je svojim žutim očima nezadovoljan što sam ga probudila. Namrštila sam se na njega.

-     I ti si mi neko društvo – rekoh i izađoh.

Pošla sam prema štali, ali nije mi se jahalo te se okrenuh na drugu stranu. Pustila sam da me noge same vode ne razmišljajući kuda idem, uživajući u mirisu sveže trave i veselom poju ptica. Naposletku nabasah ne stari, kameniti put. „Mora da je nekad bio veličanstven,“ pomislih. „Ko zna ko je sve prolazio njime? Bogati trgovci? Obični seljaci? Prekrasne gospe? Možda čak i poneki kralj sa celom svojom svitom?“ Ipak misli o putu me nisu dugo držale. Ponovo osetih onu dobro poznatu prazninu u srcu. Verovatno je vreme da ponovo pobegnem negde, da promenim okolinu, i misli će nestati. Znala sam da zavaravam sebe. Iz ove kože ne mogu i nema mesta za koje ću ikad reći da mu pripadam. Znala sam ja, takođe, da je problem u meni, ali šta sam mogla da učinim? Ništa. Bila sam, valjda, suviše uplašena da bilo šta promenim i nisam se ni trudila. Potiskivala sam to duboko u sebe, čekala da se nešto desi samo od sebe i da me povuče.

Prvo začuh žubor vode, a onda je i ugledah. Mala reka krčila je sebi put. Ispod bistre površine plivala su jata riba. Zastadoh na trenutak da upijem pejzaž oko sebe. Iskreno rečeno nisam imala pojma gde se nalazim i osetih kako me preplavljuje blagi talas panike, ali još uvek nisam bila spremna da se vratim te nesigurno krenuh dalje. Trgoh se kad začuh muziku i veseo smeh ispred sebe, a ona ideja o vraćanju već je bolje zvučala. U jednom trenutku stajala sam ukočena, razapeta između straha i radoznalosti, ali nešto me nagna da nastavim da koračam.

Vrlo brzo ih primetih. Tri čoveka sedela su kraj puta odmarajući se. Konji su bili pušteni i mirno su pasli nedaleko od njih. Hitro se pomaknuh na drugu stranu produživši ne bih li što pre prošla, i ne gledajući u njih, plašeći se da mi se ne obrate. Moji strahovi se obistiniše jer već sledećeg trena jedan od njih me je zvao.

-     Dete – reče.

Zastadoh, razmišljajući brzo šta sad, i nemavši kud priđoh im korak ili dva čekajući da kaže šta ima. Bila je to prilika da ih osmotrim malo bolje.

Jedan, i to onaj koji mi se obratio, bio je mali, smežurani starac duge sede kose i još duže brade. Obučen u široku sivu odoru izgledao je još manji i krhkiji. Posmatrao me je svojim bistrim, plavim očima. Snaga i velika mudrost nadzirale su se u njima. Mnogo je prošlo od kako sam se poslednji put susrela sa takvim očima. Svideo mi se. Zračio je dobrodušnošću i nije delovao opasno, ni zlo. Niko od njih nije. Fiksirao je svoj blagi pogled na meni i u tom trenutku me neobično mnogo podseti na nekoga ali ni dan danas ne mogu da se setim na koga.

Prebacih svoju pažnju na sledećeg čoveka. Bio je krupan, a veliki ožiljak  prekrivao je pola njegovog okruglastog lica. Veselo se osmehivao otkrivajući praznine tamo gde je trebalo da budu zubi. Kosa mu je još uvek bila smeđa ali prošarana sedima i opala na temenu. Opazih da nosi neobičnu uniformu i mač toliko iskrzan da je bio neupotrebljiv. Verovatno suvenir iz starih dana.

Bacih pogled i na trećeg u tom čudnom društvu. Mladić duge crne kose uzvraćao mi je podled vešto prebirući prstima preko male zlatne harfe. Srce mi brže zakuca kad primetih njegove duge, zašiljene uši. Nisam očekivala da sretnem nekoga moje rase ovde, tako daleko. Koliko sam znala miljama daleko živeli su samo ljudi. Brzo skrenuh pogled da ne pomisli da zurim. On se samo veselo smešio sedeći prekrštenih nogu, praveći se da nije ništa primetio. Na tome sam mu bila zahvalna. Svoju prošlost pohranila sam duboko u sebi, možda čak i preduboko.

-     Dete, pridruži nam se – progovori opet starac.

Preletala sam pogledom preko njh nesigurna šta da učinim. Htedoh da im se pridružim, ali nešto me je kočilo. Borila sam se sama sa sobom nekoliko trenutaka, ali onda se povukoh kao i mnogo puta pre toga. Poslednje što sam želela bilo je da im smetam. Nesigurno se osmehnuh:

-     Hvala, ali ne. Ne želim da vam smetam, a i već je vreme da se vratim – tiho sam promrmljala. Vetar je igrao među vrbinim granjem ispod kojeg su sedeli.

-     Koješta! – kroz smeh povika mladi bard. – Zašto bi nam smetala? Dođi. Sedi. Nemamo mnogo, vekna hleba, krčag vina, nekoliko riba, ali spremni smo da ih podelimo sa svakim koga sretnemo na našem putu. Zato pridruži nam se i ispričaj nam svoju priču. –

I tako sam sela kraj njih u meku zelenu travu. Krupno žuto cveće procvetalo je i ovog proleća, kraseći zemlju pod nama. Podelili su sa mnom ono što su imali, ali njihove priče behu najinteresantnije. Pričali su mi o svojim putovanjima, prorocima, ljudima i kraljevima koje su sretali i o jednom bogu koji zna sve. Upijala sam svaku njihovu reč i smejala se njhovim šalama. Bilo je divno i želela sam da potraje zauvek. Upitah ih kuda idu i kojim poslom. Nasmejaše se na to.

-     Draga moja, - odgovori starac – ne veže nas nikakav poseban cilj. Lutamo svetom, morem i kopnom, od sela do gradova, kroz šume i livade, preko planina, po kiši, suncu i snegu.... –

-     Ali... zašto? –

On se ponovo nasmeši i pomilova me po kosi.

-     Pa to je barem jednostavno – uzvrati – Gde god odemo upoznajemo nove ljude, slušamo njihove priče, njihove brige i strahove... – Slegnuo je ramenima: - Ako ništa drugo pomažemo im da rasterete svoju dušu. Shvataš li sada, dušice? –

Probala sam da razmislim o tome, a ondah osetih kako negde duboko u meni nešto popusti i bujica reči poteče. Pričala sam dugo i nepovezano pronašavši i ono zašta sam mislila da je skriveno dovoljno duboko da se ne može iskopati. Brižno su me slušali kako buncam bez prestanka. Reči su me gušile. Naposletku stadoh duboko potresena. Bilo je teško, ali osećala sam se lakše. Nagnali su me da se napokon suočim sa tim i promislim o svemu.

-     Moraš početi da živiš – reče mi naposletku bard.

-     Kao da je to lako – uzvratih pomalo potišteno – Treba toliko toliko toga da izmenim, a ne znam čak ni odakle da počnem. –

-     Pa počni od početka. – odgovori vojnik kao da je to nešto najlogičnije na svetu.

Zamislih se. Kako da se borim protiv takvog odgovora. Nikako. Možda je vreme da pohvatam svoje početke? Da uzmem stvari u svoje ruke i prestanem da čekam da se nešto desi samo od sebe.

Sunce je pokazivalo da je podne davno prošlo i osetih da je druženju došao kraj. Vetar je još uvek mrsio grane dok sam ustajala teškog srca. Dobro sam znala da ih nikad više neću videti i to me je bolelo. Čudno je to, zar ne? Upoznala sam ih tek jutros, a sada žalim što se rastajemo. Oči mi se napuniše suzama dok smo se opraštali.

-     Nemoj tugovati. Srešćemo se mi opet samo moraš čvrsto verovati u to – starac je pokušao da me uteši. Nisam mu poverovala, ali pokušah da se nasmešim.

-     Eto, vidiš da nije teško. Ko zna gde nas sudbina nanese. –

Da, ko zna? Od njegovih reči mi bi ipak malo lakše. Mala prevrtljiva nada je učinila svoje i ublažila moje muke. Krenula sam polako osvrćući se stalno iza sebe ne bih li ukrala još koji trenutak. Mahali su mi sve dok ih nisam izgubila iz vida.

Puta do kuće se uopšte nisam mogla setiti. Trgla sam se iz misli tek na pragu. Leo je još uvek mirno dremao na krevetu. Sela sam na stolicu potpuno bezvoljna. Po glavi mi se motao ceo jutrošnji događaj, ceo naš razgovor i šta sam još mogla reći ili uraditi. Sinu mi da im ni imena ne znam. Kako sam to mogla zaboraviti da ih pitam?! „Nema veze,“ uteših sebe. Imena bi se kroz vreme verovatno pomešala i izmenila u mom sećanju, ali njihove reči i osmehe, znam, neću nikad zaboraviti. Nasmejala sam se, a onda brzo ustala. Nije bilo vremena za gubljenje. Odlučila sam da odem još danas. Zapravo, da se vratim.

Začas je sve bilo spremno, a konj osedlan.

-     Vraćam se kući – rekoh naglas, a moje reči raznese vetar.

Znala sam da je još jedan težak i dug put predamnom. Vratiti se u grad i među ljude koje sam tako davno napustila neće biti lako i lagala bih kada bih rekla da se ne plašim. Zapravo bila sam prestravljena, ali svesna da moram nešto preduzeti. Moji novi prijatelji su mi otvorili oči i bila sam im zahvalna na tome. Osvrnuh se poslednji put. „Ovo mesto će me čekati. Ako ikad to ponovo poželim  moći ću da mu se vratim.“ Ta misao je bila utešna.

Nastavila sam da jašem dok su mi u mislima odzvanjle bardove reči:

-     Svako može da pronađe mesto kome pripada, samo mora da se potrudi. To je sve. I lako je, veruj mi. –