Izabrani (8.deo)

Začudila se koliko je dugo ostala u dvorani. Noć se već spustila na grad, i mesec je pružao svoje srebrnkaste zrake kroz širom otvoren prozor njene sobe. Zagledala se ka njemu i spustila na krevet. Veče je bilo sveže, prvi put posle dugo vremena. Ustala je i prišla prozoru, udahnuvši. Nemir joj se uvukao u kosti. Okrenula se nazad i oslonila o stub baldahina, zamišljena, pogleda prikovanog za vrata. Nesigurno je zakoračila, ali se predomislila i brzo vratila. Pocupkivala je neko vreme neodlučna.

-     Idem – izgovori glasno, ne bi li sama sebi delovala sigurnije. Umirila se, a onda izletela napolje.

Začas se našla dole. Oklevala je svega nekoliko trenutaka, pre nego što je povukla bravu i ušla. Sedeo je pognut nad knjigom. Plamen sveće titrao je stvarajući nemirne senke po zidovima. Osvrnuo se na šum koji je napravila i ustao.

-     Znao sam da ćeš doći. –

„Molim?!“ Reči su je ošinule poput šamara i bila je spremna da izjuri. Ni sama nije znala šta ju je zadržalo. Besno je stisnula usne i procedila.

-     Šta to treba da znači? –

Nevino je slegnuo ramenima.

-     Osećao sam to. – šapnu, a usne mu se izviše u nežan osmeh. Ispitivački ga je pogledala i njen bes brzo splasnu.

-     Slušaj – poče. – Ovo neće uspeti. Ja... Ja nemam... –

Trudila se da joj glas ostane čvrst, ali misli su joj uporno izmicale kako se približavao. Prihvatio ju je za ruku i lako privukao. Utihnula je kad ju je poljubio. Svi razlozi koje je tako zdušno nabrajala, ponavljala i uvežbavala, potpuno su isparili. Uzvratila je, ne razišljajući. Zaronila je prstima u gustu kosu priljubivši se telom uz njegovo. Dopustila je da ju vodi, sigurnim pokretom, potpuno se predavši.

Spavala mu je mirno na ramenu.  Slušao ju je kako diše, milujući crnu, svilenkastu kosu, ramena, vrat. Ponovo je mogao okusiti slatki ukus sreće i zadovoljstva, nešto za šta je verovao da se nikad više neće dogoditi. Dopustio je da ga obuzmu, utonuvši. Tama je lagano napuštala njegovo srce i um, misli o smrti prestale su da ga opsedaju, a želja za životom sijala je sve jače. Zagrlio ju je i privukao bliže ne bi li se uverio da je stvarna. Napravila je slatki mljackavi zvuk protestvujući i okrenula se na drugu stranu ne probudivši se. To mu je izmamilo osmeh. „Neću dozvoliti da mi pobegneš Riena, pogotovo ne sada.“

Sunce je tek počelo da izlazi, ali Riena je znala da će dan biti pakleno vruć. Sinoćna svežina bila je samo varka. Pažljivo se oblačila, bacajući povremeno brz pogled ka Džulijanu. Spavao je. Krenula je lagano, bešumno, na prstima, a onda se neočekivano okrenula i opet tiho sela na krevet. Dvoumila se. Pogledala ga je još jednom i prstima okrznula bradom ogrubeli obraz. „Ovo nema smisla, Riena“, frknula je. Spremala se da ustane i ode, ovog puta zauvek, ali on otvori oči i uhvati je za ruku, nežno ali čvrsto.

-     A zašto mi uporno bežiš? –

Netremice ga je posmatrala, dok joj je stomak treperio. Da li je ovo što oseća kad ga ugleda, kad ga dodirne, kad pomisli na njega, dovoljno da se nazove ljubav? Da li je spremna da rizikuje i da se prepusti? „Ma dođavola sa svim,“ pomisli, nasmeja se i pohrli mu nazad u naručje.

Sa svakim novim danom toplota je postajala sve nepodnošljivija, ali osim toga bilo je mirno. Izviđači su se jedan po jedan, svi vraćali bez nepovoljnih vesti. Nisu nailazili ni na šta neobično, izuzev sablasno pustih sela rasutih po okolini. Međutim, verovalo se da je većina njihovih stanovnika ipak uspela bezbedno da se dokopa gradskih zidina i tako spase. Ove i slične vesti budile su nadu i olakšanje i ljudi su se malo po malo oslobađali straha koji ih je do tada stezao i paralisao, a život se lagano vraćao u kolotečinu. Ulice su ponovo bile prepune sveta, a krčme su odzvanjale muzikom i glasnim smehom. Neki su pomišljali i na skori odlazak iz prenaseljene prestonice, ali je Riena takve predloge sasecala u korenu.

Džulijan je krivudao između zgrada zviždućući veselu melodiju koju je pokupio usput, ni ne obraćajući pažnju na vrućinu i znoj koji mu se uporno slivao niz čelo. Zbog Riene je zaboravljao na sve. Svakim danom mu se sve više uvlačila pod kožu i svakim danom je sve više zavisio od nje. Čak i sada, posle nepunih sat vremena od kako su se rastali čeznuo je za njenim poljupcima i svilenkastom kožom. Smeškao se. Naglo je zaokrenuo i ponovo se našao u jednoj od glavnih ulica. Na svoje veliko zadovoljstvo, među mnoštvom sveta koji se tiskao ugledao je Džonatana u društvu svetlokose devojke. Rukom oslonjen o trošni zid zgrade, nespretno se udvarao. Džulijan nije mogao da ga čuje, ali je po izrazu devojčinog lica jasno video da je tu samo zato što je zabavljaju njegovi neuspešni pokušaji. Diskretno se udaljila kad je primetila da ide ka njima. Džonatan je još neko vreme ostao da čežnjivo gleda za njom, primetivši Džulijana tek kad je prišao. Znatiželjno ga je osmotrio izjavivši:

-     Oho, šta se to sa tobom desilo? Do pre neki dan jurio si u sigurnu smrt, a sada... Jel to osmeh? Da te ne poznajem bolje, pomislio bih da ti je neka žena pomutila pamet. –

-     Ma, hajde, vodim te na piće – uzvrati Džulijan kroz smeh. – Gde je Leo? – dodade.

-     Eno ga, obučava ljude, zamišlja da je zapovednik garde ili šta god. Za njega ovaj rat još nije završen. – Džonatan se blago namrštio. – Šta ti misliš? –

Džulijan slegnu ramenima.

-     Ko će ga znati. Nadajmo se da jeste. – Bio je previše dobro raspoložen da bi se zamarao time.

Smestili su se u obližnjoj krčmi naručivši krčag najboljeg vina koje je debeli krčmar imao da donese. Davno nije okusio dobro vino, mada se ovo jedva moglo svrstati u tu grupu. Žedno je ispio čašu sipajući još. Do ušiju mu je dopirao umilan zvuk laute. Mladić u uglu, vešto je prebirao po žicama instrumenta, zvonkim, melodičnim glasom pevajući o delima neustrašivih junaka iz vremena koje još samo pesma pamti.

Naručili su novu turu. Devojka je hitro dotrčala spuštajući bokal i još brže se izgubivši u gužvi stolova i buke koji su ih okruživali. Opustili su se. Vreme je lagano proticalo u razgovoru, smehu i prisećanju na stare dogodovštine. Baš kao nekada. Tako ih je Leo i zatekao.

-     Oh, vidi ko nam se to pojavio! Pravo iz prvih borbenih redova – Džonatan je imitirao salutiranje.

-     Čuo sam da ste ovde – kratko je odgovorio Leo ignorišući šalu i sedajući za njihov sto. Njegove uvek ozbiljne oči bile su uperene ka Džulijanu. –Šta se sa njim desilo? – upita, obraćajući se Džonatanu.

-     Džulijan nam se zaljubio. –

Na te reči, Džulijan koji u tom treutku prineo čašu ustima, zagrcnu se o gutljaj pića i zakašlja gubeći dah. Leo prasnu u glasan smeh tapšući ga po leđima. Bila je retkost čuti ga kako se smeje.

Međutim, Džonatan nije posustajao:

-     Još samo da izvučemo iz njega o kome je reč. Čekao sam te da mi pomogneš. Kako smo se samo namučili prošli put kad se bio zatreskao u onu malu, Frančeskinu sestru. Čuvao je to kao najgoru tajnu, a ona nije ni bila svesna da on postoji. Koliko smo tada mogli imati? Petnaest? Šesnaest godina? – vragolasto se nasmešio.

Džulijan je pročistio grlo i pokušao da zadrži miran izraz lica, smišljajući dobar izgovor kojim bi izvrdao iz klopke u koju je upao. Problem je ležao u tome što su ga obojica poznavala bolje od ikog drugog i dobro su znali kad laže. Međutim, Džulijan nije bio siguran kako bi Riena reagovala i nije želeo da rizikuje. I baš kada je zaustio da sve porekne u krčmu upade čovek vičući:

-     Vatra, ljudi, vatra! Zgrada Arhive je u plamenu! –

Srce mu se steglo. „Nije li Riena treba da ode tamo?“ munjevito mu je prošlo kroz um i on ustade bez objašnjenja i otrča. Džonatan i Leo se zagledaše.

-     Šta mu bi? –

Leo slegnu ramenima.

-     Bolje da pođemo i pomognemo da se ugasi ta vatra. –

Gurao se kroz okupljenu gomilu pogledom tražeći pramenove gavran crne kose, ali njih nigde nije bilo. Već je gubio glavu. Panika i strah stezali su mu želudac. Nije mogao da vidi vatru, ali je iz zgrade kuljao gusti, tamni dim šireći se po okolini, štipajući za oči, grebući grlo, gušio je i terao na kašalj. Ljudi su se užurbali. Donošene su kofe sa vodom i formirao se lanac. Odasvud su prštale naredbe, čula se vika i vriska. Iz mase dolete pitanje kog se pribojavao. Ima li još ljudi unutra? Učinilo mu se da je čuo odgovor. Šuškalo se da nisu svi uspeli da izađu, da je neka žena ostala još uvek zarobljena u plamenovima. Prebledeo je . Bio je speraman da utrči u dim, kad joj začu glas.

-     Džulijane? –

Jedva se suzdržao da je ne zagrli tu pred svima. Primetila je olakšanje na njegovom licu.

-     Pa, ti si se zabrinuo za mene. –

Zbunjeno ju je gledao.

-     Naravno da jesam – nije ni želeo da pomišlja šta bi bilo da ju je izgubio. – Hajdemo odavde. –

Uhvatio ju je za ruku i izveo iz gužve. Vodio ju je uličicama, negde gde bi bili sami.

-     Džulijane? – Zastala je.

-     A? – izusti i stade i on.

-     Ništa. – Osmehivala se. Bila je predivna.

Dok je zaljubljeno blenuo u nju, ona se zatrča i odgurnu ga, a zatim pobeže na drugu stranu izazivajući ga svojim smehom. Stigao ju je u svega nekoliko koraka. Osetila je na sebi snažne ruke kako je hvataju, grle i podižu. Kikotala se poput devojčice dok ju je golicao. Ipak, uspela je da mu se otrgne i, ne gledajući kuda trči, silovito udari pravo u Džonatana. On se zanese, izgubi ravnotežu i sa velikom mukom ostade da stoji na nogama. I on i Leo, gledali su ih potpuno zbunjeni. Riena brzo izbrisa osmeh s lica i pokuša da se uozbilji.

-     Ahm – Leo pročisti grlo. Obojici im je pažnja sada bila usmerena ka Džulijanu, a na licima je titrao znalački osmeh.

Džonatan zausti da nešto kaže, ali ga ona brže-bolje preduhitri glumeći strogoću.

-     Vas dvojica ste ovde nekim poslom nadam se! – podviknu, podbočivši se rukama i uputivši im prodoran pogled.

Leo se uozbilji.

-     Poslednji od izviđača su se vratili. Kažu da je vest od velikog značaja i da je moraju preneti kraljici lično. Moja gospo. – dodade na kraju uz naklon. Prešla je preko toga. Nije bilo vremena da mu ponovo drži pridiku o tome kako ne želi da joj se obraća na taj način.

-     Gde su? –

-     Poslali su po vas iz zamka. Kažu da vas tamo i čekaju. –

-     Onda bolje da požurimo. – Zastala je kad je shvatila da je ne prate. Nisu se pomerili sa mesta, razmenjujući poglede, vodeći nekakvu nemu borbu za koju nije imala nimalo strpljenja.

-     Danas, moliću! – prasnula je, na šta se oni napokon pokrenuše.

Nastaviće se...