Izabrani (5.deo)

Džulijan je ostao da stoji tamo sasvim sam. Svetina se razišla, a sa njom su se nekako izgubili i Džonatan i Leo. Osećao se kao da se tek probudio. Događaji prethodnih dana ličili su na ružan san. Zverao je oko sebe pokušavajući da pohvata misli i osećanja. Opet se gubio, ali do njega dopre tihi plač i jecaji. Unezvereno je pogledao oko sebe. Nije bilo nikoga. On krenu ka hramu nesigurnim korakom i zastade na ulazu. Pogodio ga je prizor koji je ugledao. Klečeći na hladnom tlu gorko je plakala nad telom svog mrtvog oca. Tuga ga preplavi, a sa njom dođoše osećaj krivice i bes. Da nije izvodio čitavu ovu glupost sada bi sve bilo drugačije. Bio bi kod kuće za vreme napada. Mogao je da učini nešto, da pogine braneći porodicu, prijatelje i svoj narod. Sada je ostao sasvim sam. On pogleda u svoje ruke. Bile su uprljane skorelom, crnom krvlju stvorenja koje je posekao. Bile su gadne. On zamahnu i svom snagom udari u zid. Sveža, crvena krv poteče niz njegove prste kapajući uporno na bele ploče pod njegovim nogama. Bol mu je pulsirala šakom, ali on nije obraćao pažnju na nju. Konačno je stvarno postao svestan svog gubitka i po prvi put u njegovim očima zablistaše suze. Seo je na stepenice pognuvši glavu, dozvolivši da ga preplave osećanja.

Nije ni primetio kada je izašla, samo je osetio njen lak dodir na ramenu. Sela je kraj njega. Iako su joj oči bile crvene i vlažne od dugog plakanja, senka odlučnosti i smirenosti prekrivala ju je. Gledali su se neko vreme u tišini.

-     Pa ti krvariš! – uskliknu ona uzevši ga za ruku.

-     To mi je sada najmanji problem –

Nežno mu je umotala šaku u svoju maramicu zaustavljajući krvarenje.

-     Tako – reče zadovoljno.

Nije mogao da se ne osmehne. Uzvratila mu je.

-     I šta sad? – upita je.

-     Borićemo se! – glas joj je odzvanjao odlučnošću. – Borićemo se do poslednjeg! Želim da ta gamad zauvek nestane, i želim tvoju pomoć u tome. Povratićemo tvoje zemlje i završiti tu prokletu zavadu koja je trajala generacijama jednom za svagda. Dosta je bilo! –

-     Nadam se da si svesna da ćemo najverovatnije poginuti –

-     Ja se ne bojim smrti. –

Pažljivo joj je posmatrao lice. Ostalo je čvrsto i odlučno. Nije se pokolebala ni u jednom trenutku.

-     Dobro, borićemo se... – pružio joj je ruku. – Izvini nisam ti uhvatio ime. –

-     Riena – reče, prihvativši rukovanje.

-     Ja sam... –

-     Džulijan. Znam. – Sada se već veselo smešila.

-     Moja gospo! Ljudi! Uf... uf... Ljudi dolaze! – vikao je jedan od stražara trčeći ka njima. Sačekala je da dođe do daha i nastavi.

-     Velika masa ljudi kreće se ka glavnoj kapiji. Vuku sa sobom sve i svašta. Verovatno beže pred nesrećom. –

-     Odmah dolazim. –

Sluge dotrčaše sa osedlanim konjem.

-     Mojim gostima pripremite sobe da se odmore – Zastala je da razmisli. – Oca odmah spalite. Bez nepotrebnih ceremonija. – Uspela je da joj glas zvuči odlučno.

-     Spaliti?! – sa nevericom ponovi čovek – Ali, moja gospo... –

-     Da! Spaliti! Poslednje što želim je da postane jedan od njih! – Poslednju reč izgovori sa neskrivenim gađenjem. Sada je već potpuno vladala svojim glasom. – Od sada sve mrtve spaljujte! To je naređenje! – Popela se u sedlo.

-     Želim da pošaljete izviđače. Želim čitav izveštaj o napadima i svemu što se dešava. Trebaće nam i vojska. Svi dobrovoljci su dobrodošli. Postaraj se i da... –

Njen glas se polako gubio sve dok potpuno ne utihnu.

Nije ni sumnjao da je nastavila da izdaje naređenja. „Riena.“ Moraće da zapamti to ime. Dozvolio je mislima da odlutaju na tren.

Sunce je uporno peklo, čineći pravi pakao. Nekada zelena prostranstva ispred kapije sada su bila gola i prašnjava. Konj je kopitom nemirno rio ispucalu zemlju, dok je ona nadgledala ljude, koji su u grupicama prolazili, žureći ka sigurnosti grada. Ovo je bio osmi dan kako su nastavili da dolaze praćeni stalnim napadima. Pet dobrih gardista poginulo je juče u jednom od njih, a što je bilo još gore postajali su sve veći i češći. Riena zabrinuto pogleda ka horizontu, pa zatim ponovo ka ljudima. Žarko je želela da ih sve zaštiti, ali počela je da brine. Grad je postajao sve manji i pretrpaniji. Zalihe hrane će se brzo istrošiti, a onda će i onako svi pomreti jedan po jedan. Zadrhta na tu pomisao. Odlučnost koja ju je držala na početku sada je polako hlapila, ali nije imala ni srca, ni snage, a ni hrabrosti da izda naredbu i zatvori kapije. „Još ima mesta,“ tešila se. Uhvati se za slepoočnice. Glava ju je užasno bolela. Nije pošteno spavala niti se odmorila od kako su stigli. Zli snovi su je proganjali. Slike unakaženih, raskomadanih, izgriženih, polumrtvih ljudi do kojih nisu uspeli da stignu mučile su je. Budila se vrišteći, ne usuđujući se da ponovo usni. Tada bi se spuštala i odlazila među običan svet deleći utehu blagim, nežnim rečima, ulivajući im nadu. To bi je ohrabrilo i podsetilo zbog čega se u stvari bori. Donosilo joj je privremeni mir. Ipak, sve više se plašila da počinje da ludi.

Rog se oglasio otegnuto i teško, upozoravajući na opasnost. Njegov jauk panično je parao vazduhom. Drugi se brzo priključiše sablasnom horu. Ubrzo je čitavo mesto zvonilo na uzbunu. Strelci, gore, visoko na zidinama, postavljali su svoje strele na tetive lukova i samostrela, ali znala je da je to uzaludno, jer im je magla uvek predhodila. Gmizala je polako među stablima drveća koje je nedaleko odatle začinjalo šumu, razlivajući se brzo po praznom proztoru. Užasnuto je pogledala u dugu kolonu koja je i dalje sporo napredovala.

-     Brže! Brže! Ostavite sve i trčite! – vrištala je, jašući oko njih.

Nedaleko, jedna majka posrnu pokušavajući da ponese svoje dvoje dece. Riena bez razmišljanja sjaha i pomože ženi da se popne. Dečak i devojčica bili su nemi dok ih je podizala gore. Razrogačenih plavih očiju zurili su u maglu koja se sada već mreškala oko njihovih nogu. Na pitanje zna li da jaše, žena je samo uspela da slabašno klimne glavom, pre nego što je Riena opalila konja po slabinama i on pojurio poput strele. Okrenula se, isukavši svoj kratki mač. Gardisti su se okupljali, spremni da dočekaju nadolazeću rulju. Kiša strela je prestajala. Stajala je na tvrdoj zemlji, u magli koja joj je sada dosezala do struka i strpljivo čekala. Krajičkom oka ugledala je Džulijana kako na čelu preostale konjice juriša, razbijajući prve redove. Prašina se dizala od udara njihovih kopita obavijajući ih, lepeći se na njihova oznojena lica. Uzbuđenje i strah rasli su i mešali se sa svakim trenutkom provedenim u iščekivanju. Bili su sve bliže, siluete isklesane u sivilu. Srce joj je bubnjalo negde u grlu. Ona udahnu i pripremi se.

Prvo se pojavi neizdrživ smrad, a za njim i psi. Pomahnitalo su trčali razjapljenih čeljusti, unezverenih očiju. Gusta, tamna krv kapala je niz odrano meso. Sekla ih je kako su nailazili gonjena ludačkom željom da preživi. Ljudi oko nje su padali, vrištali, ječali, borili se. Ubrzo za psima dođoše i oni koji su i sami nekada hodali, disali, smejali se, osećali, a koji sada nisu ništa više do prazne ljušture gonjene glađu i beskrajnom mržnjom, nakaze. Prvi koji je nasrnuo na nju pokušao je da joj otkine ruku. Izmigoljila se i uz okret obruši se nazad na njega odsecajući mu glavu. Nije imala vremena za gubljenje, na njegovo mesto dolazio je sledeći. Još prvog dana naučila je da ne gleda u izopačena lica i ono što su ranije predstavljala. Trudila se da uopšte previše ne razmišlja, potpuno se usresredivši na pokrete i zamahe mača koje je učila i znala. Masa se zgušnjavala oko nje, zveckanje je skoro utihnulo,a neko je pozivao na povlačenje, konjska kopita i dalje su snažno dobovala po tlu, ali ona ništa od toga nije primećivala. „Jedan, dva, tri... zamah... pet, šest... korak nazad... odbrana... sedam, osam... napad... Opet!“ brojala je u sebi i obarala ih je jednog po jednog. Klizila je iz stava u stav. Ponovila je okret i onda se sledila. Među desetinom telesa koja su se polako njihala ona ugleda njegovo. Mileo je pravo ka njoj. Dobro je prepoznala crvene čuperke koji su mu još uvek štrčali sa razmrskane glave. Negde je izgubio jedno oko. Odeća mu je visila u ritama, poput njene one noći, uprljana skorelom krvlju i prljavštinom. Neka od zveri mu je rasporila stomak iz koga su se prosipala creva. Užas je obuze. Htela je da pobegne, da se makar pomakne, ali je telo nije slušalo. Odjednom je osetila svu težinu mača, umor i bol. Smrad truljenja postade joj neizdrživ. Ono njegovo preostalo oko buljilo je u nju. Sada je bio potpuno blizu, škripućući žutim zubima. Mogla je da ga čuje kako preti:

-     Gorećeš u paklu kučko prokleta. Platićeš što si mi se suprodstavila. Preklinjaćeš za smrt kad ja završim sa tobom. –

Mač joj uz zveket ispade iz ruku. Čitava ona večer vratila joj se još strašnija. Osećala se kao zarobljena u ružnom snu. Želela je da se sklupča i probudi već jednom, da sve nestane, a ona nastavi svoj život. Spremala se da vrisne.

Nastaviće se...