Izabrani (2.deo)

Riena je glasno psovala ne obraćajući pažnju na to što je u stvari ne razumeju. Morala je da da oduška svom besu. „Glupačo! Glupačo! Glupačo! Kako si uspela da dozvoliš da ti se ovo dogodi,“ vrištao je svaki delić njenog uma. „Stani. Saberi se.“ Duboko je udahnula. Oštar, noćni vazduh preplavi joj nozdrve. „Sad dobro razmisli kako da se izvučeš odavde.“ Mač, i da nekako uspe da ga se dokopa, ne bi joj mnogo koristio protiv petorice mladića. Znači, ovog puta moraće da upotrebi suptilnije metode i da se osloni na lukavstvo i svoj devojački šarm. „Mada sada ne mogu ništa da učinim. Moram da sačekam da stanemo.“

Jahali su već nekoliko sati, što joj se činilo poput večnosti. Nije mogla da vidi kuda idu. Nije mogla da čuje šta govore. Mogla je samo da čeka. Nije se plašila, iako bi verovatno trebalo. Otac ju je oduvek učio da bude jaka, pravedna i da mudro razmisli o svemu pre nego što donese konačnu odluku. „Nemoj da zaboraviš. Jednog dana kad mene više ne bude ti ćeš biti ta koja će odlučivati o životu ili smrti drugih. Zato, dobro promisli. Kad je odluka jednom izrečena nema više nazad,“ čula je očev glas. Stali su, iznenada shvati. Svuda oko sebe čula je šuškanje i glasne naredbe. Nedugo potom, sve je bilo spremno, kamp namešten, a vatra je veselo pucketala obasjavajući zidine razrušene kule u kojoj su se smestili. Dođoše i po nju. Dve snažne ruke je podigoše i spustiše u travu nedaleko od vatre. Bio je to onaj isti mladić, vođa, koliko je mogla da zaključi. Ljutito ju je posmatrao. Iskrivila je usne u ono za šta se nadala da će uspeti da prepozna kao osmeh. Smračio se još više, što je i želela da postigne. „Šta on umišlja, ko je?“ Otišao je i vratio se sa šoljom čaja. Pružio joj je topli napitak i odvezao usta.

-     Molim te. Boli me. – počela je tiho, glumeći pokornost i pokazavši na svoje ruke. Pogledao ju je kao da je sišla s uma i otišao. „Ništa od ovoga,“ pomisli.

Pažljivo je posmatrala ostale. Momak svetle kose spuštao je pogled i odmahivao glavom svaki put kad bi ga pogledala. Činilo se da ne želi da ima bilo kakve veze sa njom ili čitavom ovom stvari. Jedan je više ličio na stenu nego na živog čoveka. Njega odmah otpisa. Najmlađi među njima, primetila je, stalno ju je krišom gledao zbunivši se svaki put kad bi mu uzvratila pogledom. Znala je da je verovatno opčinjen njenom lepotom, ali nije bila sigurna koliko je ta opčinjenost jača od straha od starijih. „Nažalost verovatno nije.“ Za razliku od njega niski čovečuljak, pakosnog lica, Piter, bestidno je piljio u nju, gutajući je očima. Stresla se. Njega se najviše plašila.

-     Mogli bi se lepo zabaviti večeras, momci. Šta mislite o tome? – čula ga je kako kaže. Srce joj brže zakuca, a strah je obuze. Nadala se samo da se ne primećuje.

-     Niko ne sme da je dodirne! Da li je to jasno! – čula je zapovest svog otmičara. – Svako ko samo pomisli na to skupo će platiti. Razumete!? –

Svi osinm riđeg klimnuše, ozbiljni.

-     Pitere, ja se ne šalim! –

Na te reči i on nevoljno klimnu, ali Riena nije bila zadovoljna i dugo potom je ostala budna osvrćući se nervozno na svaki šum.

Probudio ga je prodoran vrisak. Uspravio se. Leo, Džonatan i Gil takođe su bili budni nemo ga pitajući šta se dešava. Ni sam nije bio siguran, a onda primeti da nema Pitera.

-     Devojka! Nestala je! – povika.

Momci su već bili na nogama, hitajući svako u jednom prvcu, isukanog oružja. On potrča ka šumi. Ugledao ih je već kod prvih stabala. Piter ju je pribio uz drvo, mileći svojim rukama po njenom telu, cepajući joj spavaćicu. Jecala je i otimala se, ali je on bio jači. Ruke su joj još uvek bile svezane. Zamahnuo je da ju ošamari.

-     Pitere! Šta to, dođavola, radiš! – uzviknu Džulijan sav zadihan.

Piter se brzo okrenu i ustuknu.

-     Džulijane! Nije ono što misliš. Ja... –

-     A, je li? Nego šta je, Pitere?! Molim te, objasni mi! Oglušio si se na moju izričitu naredbu! – Džulijan je već bio besan.

-     Prokleta kučka me je sama namamila. Moraš mi verovati, Džulijane, druže – reče prilazeći mu.

-     Nemoj ti meni druže... – ali nije stigao da završi, jer se devojka zaletela, udarivši jako laktom Pitera u lice. Ovaj ispusti bolan krik, dok mu je iz slomljenog nosa šikljala krv, ali uspe da je ščepa za kosu pre nego što je stigla da pobegne.

Sve se odigralo tako brzo da Džulijan nije stigao ni da se pomeri sa mesta.

-     Droljo! Sad ćeš mi platiti! – Piter se drao iz sveg glasa šutirajući je dok je nemoćno ležala na zemlji na koju je pala kad ju je povukao za kosu.

Džulijan, izbezumljen, potrča ka njima, ali naglo stade kad ovaj izvadi mač.

-     Ubiću je priđeš li mi i korak bliže – prosikta. – Mogli smo se lepo provesti. Ti i ja, znaš. Bila bi mi zahvalna... – šaptao joj je uz ludački osmeh.

-     Pitere, pusti devojku! Rešićemo ovo, samo je pusti. – pokuša da ga nagovori Džulijan. Nije ga slušao:

-     ...ali sada je kasno. Mučiću te tako da ćeš proklinjati to što jesi. To ti obećavam! –

-     PITERE! –

-     Ti se ne mešaj! Hteo si je samo za sebe. Jel tako?! ...moj prinče – naruga se.

Nije bio svestan da ih još neko posmatra. Leo izvadi svoj lovački nož od koga se nikad njie odvajao, nacilja i baci. Lako je pronašao metu. Piterova glava se rasprsnu poput tikve i on pade preko devojke.

Džulijan pritrča, brzo odgurnuvši leš. Ona je ležala sklupčana, drhteći od straha i hladnoće. Pomogao joj je da ustane. Njena spavaćica bila je sva u ritama i natupljena krvlju. Izbezumljeno je gledala preda se. Uhvatio ju je za ramena i zagledao joj se u oči.

-     Jesi li dobro? Nije te povredio? –

Slabašno je klimnula glavom, posrnuvši.

Zgrabio je Leov nož, koga je ovaj ćutke čistio, i prerezao veze koje su joj sputavale ruke. Zaogrnuo ju je svojim plaštom.

-     Idemo – reče.

-     Džujijane? – progovori Leo. – Šta ćemo sa njm? – pokaza ka mrtvom Piteru.

-     Ostavi ga zverima. Bolje i nije zaslužio. – odgovori mu hladno.

Kad su se vratili u kamp Džonatan i Gil su već bili tamo.

-     Da li je sve u redu? – upita Džonatan

-     Sada jeste – jednostavno odgovori Leo.

-     Naspavajte se svi. Sutra rano krećemo – obavesti ih Džulijan.

Trgla se na te reči. Kako oni, kako on očekuje da tek tako zaspi i zaboravi na sve. Bila je slobodna, ali nije imala snage da se pomeri. Sklupčala se stiskajući plašt oko sebe. Nije želela da plače, ne, ne sada, ali suze same potekoše jedna za drugom. Ubrzo se gušila u jecajima ne mogavši da se zaustavi. Reči koje joj je rekao onaj čovek bolele su je više od udaraca koje je dobila. Osećala se tako prljavo. Sećanje na njegove dodire i ukradene poljupce nagonili su je na povraćanje. Nije se usuđivala da pomisli šta bi se dalje desilo da se ona dvojica nisu pojavila. Stresla se. Najednom se seti da još uvek nosi krvavu spavaćicu. Morala je da ju skine. Osećala je da bi poludela ako bi u njoj ostala makar još jedan tren. Unezvereno pogleda oko sebe. Neko je ostavio paket nedaleko od nje. Natera sebe da ustane. Sve unutra je bilo muško i dva broja veće, ali je nije bilo briga. Brzo je navukla odeću na sebe i opet sela, zureći u mrak. Zaspala je tek pred zoru. Iscrpljena i uplakana.

Probudila se kasno. Sunce je već bilo visoko na nebu. Trebalo joj je vremena da shvati gde se nalazi i šta se dešava. Sećanja od prošla noći se vratiše i ona duboko udahnu da se smiri. Morala je da bude hladne glave ako želi da pobegne. Prvo što je primetila je da se više ne nalazi na tlu, u travi gde je zaspala. Sedela je na konju ispred jahača oslonjena o njegova prsa. Brzo se odmače i krišom pogleda sa kim deli konja. Bio je to onaj koga su zvali Džulijan. Gledao je pravo ispred sebe, smrknutog pogleda, zadubljen u misli. Tamna kosa padala mu je po ramenima. Morala je da prizna da je bio prilično zgodan. Visok , snažan, lepog lika i prodornih kestenjastih očiju. „Ali, da nema njega ja se nikad ne bi našla u ovoj situaciji,“ pomisli. Promeškoljila se. Ruke su joj još uvek bile slobodne. To je bio dobar početak. Sada preostaje samo da ugrabi dobru priliku i jedne noći nestane bez traga.

-     Probudila si se – obrati joj se grubim glasom čovek iznad nje.

-     Jesam – odgovori tiho. On nije više ništa progovorio, vrativši se svojim mislima.

Nastaviće se...