Izabrani (15. deo)

-     Džonatane? –

Dojahao je do nje. Lice mu je obraslo oštrim čekinjama, a oči i čelo ocrtavali su brigu. Izgledao je starije.

-     Hteo sam da ubijem Lea kad sam doznao da te je pustio da odeš tek tako, sama. O čemu je mislio?! –

-     Znao je da me ne bi mogao zaustaviti. –

-     Od tada pokušavam da te pronađem. Nekoliko puta sam odlazio nazad do grada u nadi da si se vratila... –

-     Kako je kod – reč joj zagreba grlo – kuće? –

-     Bilo je dobro. Izgradnja se privodila kraju i mnoge stvari su već bile urađene... Drea se oporavila. Pitala je za tebe. Želela je da pođe, ali to nije dolazilo u obzir. Leo vlada u vaše ime, onako kako bi ti želela. Čeka da se vratite... Nisi ga pronašla zar ne? –

-     Ne – odgovorila je tupo.

-     Riena, pođi sa mnom. Hladno je. Pada sneg. –

Izabrani (14. deo)

Drea je dugo bila u groznici. Rane su bile zagađene i vidari su se danima borili za njen život. Međutim, činilo se da će se ipak izvući. Rieni je laknulo. Svaku noć provodila je nad njenim uzglavljem u bdenju i molitvi. Kada nije bila kraj bolesničkog kreveta, dugo bi stajala na najvišoj kuli, pogledom pretražujući horizont. Dani su odmicali, a Džulijan se nije pojavljivao. Postala je nestrpljiva. Želela je nešto da preduzme, da ga potraži, ali ju je dužnost obavezivala da ostane. Ispod nje, grad je ključao. Zgrade su se gradile, zanatlije otvarale svoje nove radnje, trgovina nanovo uspostavljala stare tokove, ljudi dolazili i odlazili. Život je polako potiskivao sećanja o smrti.

Riena je željno iščekivala novosti, velikodušno nagradivši svakog ko je sa sobom donosio dobru priču. I u okolnim predelima uglavnom se govorilo o iznenadnom nestanku neprijatelja i nenadanoj pobedi. Preživeli koji su uspeli da se sakriju na vreme, sada su se polako vraćali kući, obnavljajući svoje nekadašnje domove i oživevši opustela sela. I van zidina grada, sve se, još jednom, vraćalo na staro. Bilo je glasina, ali čak su i one zaobilazile sudbinu usamljenog ratnika, i to ju je gnevilo. „Mora biti živ, proklet bio.“

Izabrani (13. deo)

Gađali su sve dok im nije ponestalo strela. Kada je odapela i poslednju, Riena isuka mač i jurnu dole.

-     Idemo! – povikala je. – Drži se blizu mene. – došapnu Drei, ne sačekavši odgovor.

Demon je pao posle mnogo muke i suviše žrtava. Da stvar bude gora, svi oni koji su hrabro poginuli u borbi, vraćali su se, željni krvi, okomivši se na svoju malopređašnju sabraću. To je izazvalo pravu pometnju. Kada je shvatila šta se događa, jedino što je mogla da učini je da sočno opsuje sebi u bradu. Niko se tome nije nadao. Preračunali su se. Svi... Čak i Džulijan...

Izabrani (12.deo)

Novi dan osvanuo je oblačan, ali sparan. U vazduhu se osećalo nadolazeće nevreme. Ulice su bile puste, a prozori i vrata zabravljeni. Masa ljudi, uglavnom žena i dece tiskala se i čekala, pognutih glava, nema i uplašena, na svoj red za ulazak u dvor. Bio je to poslednji stub odbrane. Opasan sopstevenim zidinama, ukoliko sve drugo propadne, dvorac će im pružiti makar kakvu takvu zaštitu.

Izabrani (11.deo)

Ponovo je uhvatila sebe kako ga promatra.  Blago pognut, oslonjen o sto krcat spisima i mapama, elegantan, visok, snažan i ozbiljan, Džulijan je sa Džonatanom, Leom i ostalim starešinama još jednom detaljno prelazio preko plana o odbrani, zračeći pravim, kraljevskim dostojanstvom. Nikad ga još nije videla takvog i nije mogla a da ne oseti ponos. Njegovi predlozi, ideje i naređenja, mada smeli, činilo se da im pružaju najbolje šanse. Slušali su ga sa velikom pažnjom i uz poštovanje dostojno vladara. Izgledalo je da je nakon venčanja i neobičnog priviđenja, Džulijan napokon odlučio da je vreme da preuzme svoju dužnost, međutim, iako je želela, to ju nije sasvim smirilo. Strepela je da ta iznenadna promena može značiti nešto više, i da će svakog momenta pokušati da joj utekne. Nije znala kako da se obuzda. Često ga je krišom gledala, prateći svaki njegov pokret u nadi da će mu na vreme pročitati misli i naslutiti namere. Noćima dugo nije uspevala da zaspi i često se budila u strahu da će se u zoru naći u praznoj postelji. Uprkos svemu, Džulijan nije izazvao ni najmanju sumnju u to da planira da prekrši obećanje. Sve vreme se trudio se da ostane zaposlen, revnosno ih pripramajući za poslednju odbranu grada. Događaj u hramu nije spominjao.

Izabrani (10.deo)

Ceremonija je bila skromna i kratka. Venčali su se uz blagoslov pogrbljenog, bezubog, sedog sveštenika, koji je brinuo o hramu otkad je znala za sebe. Rano izjutra mogao se videti kako tiho mrmlja molitve upućene zaboravljenim bogovima svetlosti, a zatim se povlači u svoje skromne odaje sve do narednog jutra ili dok ga neko ne bi pozvao, ali to se vremenom sve ređe dešavalo. Niko više nije dolazio.

Kad je obavio svoj deo, starac se poklonio i diskretno povukao. Džonatan i Leo priđoše da im čestitaju. Obojica su se radosno smešila.  Zagrliše je uz iskrene čestitke.

Izabrani (9.deo)

Dva čoveka u prašnjavoj odeći nervozno su se šetala odajom. Kosa prošarana sedima i naborano čelo jednog odavali su da među njima postoji znatna razlika u godinama, iako po stasu, brzini i okretnosti stariji nije zaostajao. Štaviše, kad su se vrata otvorila, on ih je prvi i primetio, opomenuvši mlađeg da se umiri. Napeto su stajali. Hitrim korakom, zaobišavši teški sto ispunjen vešto iscrtanim mapama i svitcima, Riena se smesti u nekadašnju očevu, visoku stolicu. Isprativši je, Džulijan i Džonatan se povukoše iza nje, dok je Leo ostao sa strane, oslonjen o astal, sasvim miran i tih. Dva muškarca se sada kratko, sa poštovanjem pokloniše. Na umornim licima prepoznala je strah i srce joj zaigra. Odmahnula je rukom kako bi sprečila dalje ukazivanje počasti, stavivši do znanja da je neophodno da što pre pređu na stvar.

-     Gospodo, svesna sam da su vaša lutanja po okolnim bespućima bila iznimno duga, zamorna i prepuna opasnosti, ali razumela sam da vesti koje nosite ne trpe dalja odlaganja i stoga ću vas zamoliti da svoja saznanja što pre podelite sa mnom. –

-     Vaše visočanstvo. – oglasio se sedokosi.

Izabrani (8.deo)

Začudila se koliko je dugo ostala u dvorani. Noć se već spustila na grad, i mesec je pružao svoje srebrnkaste zrake kroz širom otvoren prozor njene sobe. Zagledala se ka njemu i spustila na krevet. Veče je bilo sveže, prvi put posle dugo vremena. Ustala je i prišla prozoru, udahnuvši. Nemir joj se uvukao u kosti. Okrenula se nazad i oslonila o stub baldahina, zamišljena, pogleda prikovanog za vrata. Nesigurno je zakoračila, ali se predomislila i brzo vratila. Pocupkivala je neko vreme neodlučna.

-     Idem – izgovori glasno, ne bi li sama sebi delovala sigurnije. Umirila se, a onda izletela napolje.

Izabrani (7.deo)

Tako ga je i zatekla. Sasvim slučajno je skrenula tuda, i čim je zakoračila prvi korak, shvatila je da je pogrešila. „Sranje!“ Izbegavala ga je svo ovo vreme, a ipak je na kraju uspela da nepromišljeno naleti na njega. Čitavog dana strahovala je od ovog susreta, a kada je prepoznala njegovu snažnu pojavu među ostalima, jedva se suzdržala da ne pobegne. Stidela se da mu pogleda u oči posle svega i plašila šta će joj reći. Poželela je da može da izbriše ono što se desilo, da zaboravi, ali to je bilo nemoguće. Neopozivi korak koji je napravila ju je užasavao. Ipak, zadrhtala bi svaki put kad bi pomislila na njega, ali je taj treperavi osećaj vešto potiskivala uveravajući se da to ne znači ništa i da je ono sinoć bio samo trenutak slabosti i ništa više.

Izabrani (6.deo)

Konjanik projuri pokraj nje raznevši trulo telo u komade. Crna krv i meso prsnuše po njoj trgnuvši je i vrativši je nazad u stvarnost. Čin je bila prekinuta. Slabašno je podigla mač, molaći se svetlosti da je spase ili joj barem podari brzu i bezbolnu smrt. Na trenutak zbunjeni iznenadnom pogibijom predvodnika, zveri oko nje su dolazile sebi, krvoločnije i razjarenije nego ranije. Ruke poleteše, zubi zaškljocaše, mumlanje se pojača. Stala je u stav, pomirivši se sa onim najgorim, ali, na sreću, konjanik se vrati. Zgrabio ju je u letu i podigao. Bila je laka kao pero. Našla se iza njega, pripivši mu se uz leđa, grčevito ga stežući. Strah ju ponovo zapljusnu. Drhtala je kao prut, teško dišući, bezuspešno pokušavajući da se smiri. „Gotovo je. Mrtav je... Gotovo je...“ tešila se. Suze su se skupljale u uglovima očiju. Potisnula ih je. Gruba tkanina košulje koju je nosio, prijatno joj je grebla obraze, odvraćajući misli. Prepoznala mu je miris. Oseti njegovu šaku na svojoj i brzo popusti stisak. Posramila se. „Šta li će sada misliti o meni? Mala princeza koja je htela da bude nešto što nije. Gde ti je pamet bila Riena, kada si mislila da možeš da se izboriš sa svim ovim? Preveliki zalogaj si zagrizla...“ Ipak blizina, dodir i toplina tuđeg tela ulivala je sigurnost.

Izabrani (5.deo)

Džulijan je ostao da stoji tamo sasvim sam. Svetina se razišla, a sa njom su se nekako izgubili i Džonatan i Leo. Osećao se kao da se tek probudio. Događaji prethodnih dana ličili su na ružan san. Zverao je oko sebe pokušavajući da pohvata misli i osećanja. Opet se gubio, ali do njega dopre tihi plač i jecaji. Unezvereno je pogledao oko sebe. Nije bilo nikoga. On krenu ka hramu nesigurnim korakom i zastade na ulazu. Pogodio ga je prizor koji je ugledao. Klečeći na hladnom tlu gorko je plakala nad telom svog mrtvog oca. Tuga ga preplavi, a sa njom dođoše osećaj krivice i bes. Da nije izvodio čitavu ovu glupost sada bi sve bilo drugačije. Bio bi kod kuće za vreme napada. Mogao je da učini nešto, da pogine braneći porodicu, prijatelje i svoj narod. Sada je ostao sasvim sam. On pogleda u svoje ruke. Bile su uprljane skorelom, crnom krvlju stvorenja koje je posekao. Bile su gadne. On zamahnu i svom snagom udari u zid. Sveža, crvena krv poteče niz njegove prste kapajući uporno na bele ploče pod njegovim nogama. Bol mu je pulsirala šakom, ali on nije obraćao pažnju na nju. Konačno je stvarno postao svestan svog gubitka i po prvi put u njegovim očima zablistaše suze. Seo je na stepenice pognuvši glavu, dozvolivši da ga preplave osećanja.

Izabrani (4.deo)

Nisu se zaustavljali sve dok nisu ugledali zidine zamka. Ceo grad i dvorac sada su bili kovitlac vatre i dima. Panika i strah ga obuzeše. Sve je bilo izbrazdano dubokim kraterima i u ruševinama, a preživeli ljudi trčali su u panici svuda oko njih vukući i noseći sve što su uspeli da spasu.

-     Šta se desilo – jedva uspe da prozbori.

-     Vatrena kiša, moj lorde – odgovori mu mršavi čovek opečen i zagaravljen. – Odnela je sve, moj lorde. Sve... Celu moju porodicu – zajeca.

-     Kralj i kraljica? Šta se desilo sa njima? – upita ga bez daha.

-     Mrtvi su, moj lorde. Svi su mrtvi. –

-     Jesi li siguran? –

Ali on mu ne odgovori ništa više. Nastavio je da jeca ponavljajući tiho „Svi su mrtvi... svi su mrtvi...“ I te reči nastaviše da mu odzvanjaju u svesti. Nije verovao, nije želeo da veruje. Okrenuo se ka ruševinama željan da pojuri, ali nije. Samo je stajao tamo, otupeo.

„Žao mi je Džulijane,“ čuo ih je kako govore, ali nije znao zašto. Sve je bilo u redu. Zažmurio je i pokušao da razmisli šta dalje, ali nije znao. Slike oca i majke smenjivale su mu se pred očima. „Mrtvi? Nisu mrtvi. Ne mogu biti mrtvi. Ne smeju biti mrtvi!“ Nije shvatao ništa što se dešavalo oko njega i nije ga bilo briga. Pustio je da ga vode gde žele, slepo prateći.

Izabrani (3.deo)

Naredna dva dana jahali su skoro bez prestanka. Zaustavljali su se samo za kratko tek toliko da predahnu. Još nije bio načisto šta da radi sa devojkom. Bilo mu je glupo da je tek tako pusti, a trebalo je sobzirom na sve što joj se dogodilo one noći. Ipak, morao je da joj oda priznanje za upornost. Svaki put kad god bi joj se ukazala i najmanja prilika pokušala bi da pobegne. To mu je već išlo na živce. Prošli put umalo mu nos nije slomila kad je htela da ga zbaci sa konja. On dotače bolno mesto i namršti se.

Izabrani (2.deo)

Riena je glasno psovala ne obraćajući pažnju na to što je u stvari ne razumeju. Morala je da da oduška svom besu. „Glupačo! Glupačo! Glupačo! Kako si uspela da dozvoliš da ti se ovo dogodi,“ vrištao je svaki delić njenog uma. „Stani. Saberi se.“ Duboko je udahnula. Oštar, noćni vazduh preplavi joj nozdrve. „Sad dobro razmisli kako da se izvučeš odavde.“ Mač, i da nekako uspe da ga se dokopa, ne bi joj mnogo koristio protiv petorice mladića. Znači, ovog puta moraće da upotrebi suptilnije metode i da se osloni na lukavstvo i svoj devojački šarm. „Mada sada ne mogu ništa da učinim. Moram da sačekam da stanemo.“

Jahali su već nekoliko sati, što joj se činilo poput večnosti. Nije mogla da vidi kuda idu. Nije mogla da čuje šta govore. Mogla je samo da čeka. Nije se plašila, iako bi verovatno trebalo. Otac ju je oduvek učio da bude jaka, pravedna i da mudro razmisli o svemu pre nego što donese konačnu odluku. „Nemoj da zaboraviš. Jednog dana kad mene više ne bude ti ćeš biti ta koja će odlučivati o životu ili smrti drugih. Zato, dobro promisli. Kad je odluka jednom izrečena nema više nazad,“ čula je očev glas. Stali su, iznenada shvati. Svuda oko sebe čula je šuškanje i glasne naredbe. Nedugo potom, sve je bilo spremno, kamp namešten, a vatra je veselo pucketala obasjavajući zidine razrušene kule u kojoj su se smestili. Dođoše i po nju. Dve snažne ruke je podigoše i spustiše u travu nedaleko od vatre. Bio je to onaj isti mladić, vođa, koliko je mogla da zaključi. Ljutito ju je posmatrao. Iskrivila je usne u ono za šta se nadala da će uspeti da prepozna kao osmeh. Smračio se još više, što je i želela da postigne. „Šta on umišlja, ko je?“ Otišao je i vratio se sa šoljom čaja. Pružio joj je topli napitak i odvezao usta.

-     Molim te. Boli me. – počela je tiho, glumeći pokornost i pokazavši na svoje ruke. Pogledao ju je kao da je sišla s uma i otišao. „Ništa od ovoga,“ pomisli.

Izabrani (1.deo)

Gusti, crni oblaci lenjo su se gomilali u daljini, zaklanjajući nebo, bacajući zastrašujuću senku. Negde u dubinama sveta, skriveno najgušćom tamom nešto se budilo. Godinama se skrivao, godinama je čekao svoju priliku, ali ne više. Došlo je njegovo vreme, i niko, i ništa više ga ne mogu zaustaviti. Bio je gladan. Željan krvi. Željan moći. Oni su mu to omogućili. Tama u njihovim srcima ga je uzdigla i zaštitila od svetla. Tama koja će ih uništiti jednom za svagda. Prodoran smeh potresao je dolinu, ali ga niko nije čuo. Dve kraljevine bile su previše zauzete međusobnim sukobima...

Novi sjaj

 Hiljadu zvezda sijalo je, ispunjavajući beskonačnu prazninu kosmosa svojim nežnim sjajem. Negde u daljini svetlost dobi svoj novi oblik.

Vetar je raznosio dečiji plač. Beba je već dugo plakala. Sitna, suvonjava žena, rasčupane kose nežno ju je ljuljala i uplašeno šaputala, pokušavajući da je umiri. Njeno dete je gorelo, a ona je bila bespomoćna. Briga je dubila nove bore na njenom nekada lepom licu, poružnelom od teškog života. Nestrpljivo bi pogledala u vrata, osluškujući, a onda bi teško uzdahnula. Derek je otrčao da nađe vidara još pre tri sata i nije se vratio. To nije slutilo na dobro. Mesečina je rasipala svoje srebrne zrake kroz razmaknute daske na krovu. Žena pogleda gore. Zvezde su joj se smešile.

Trgla se kad je čula vrata. Polako je spustila dete i okrenula se da se suoči sa mužem. Stajala je iščekujući. Derek je izgledao poraženo. Ušao je polako zatvorivši vrata za sobom. Ćutao je zureći u pod. Bio je sam. „Nije trebalo da dođe sam. Nije smeo da dođe sam.“ Zbunjeno ga je gledala, ne mogavši da se pokrene.

Trk

Konj i jahač jurili su starim kamenim putem. Jahač je bio mlad, snažan čovek, uprkos prvim sedim vlasima u ugalj crnoj kosi. Njegovo lice, još uvek veoma lepo, okićeno mudrošću i iskustvom nakupljenim tokom godina, sada je odavalo duboku zabrinutost. Pramenovi kose lepili su mu se na oznojeno i krvlju isprskano lice. Još uvek sveža krv svetlucala je na raskošno ukrašenom, ali pomalo već udubljenom oklopu od skupocenog, retkog, crnog metala. Bitka koju je napustio ostajala je daleko iza njega.

Neočekivani susret

Napokon je osvanuo vedar dan. Posle silnih snegova, hladnoće, kiše i blata drago mi je da je proleće napokon stiglo. Sunce je jasno sijalo, na nebu bez ijednog oblačka, a tihi šum prirode dozivao je svojom opojnom pesmom. Vreme je bilo izvrsno, stoga odlučih da izađem i utopim dušu u mirnom zelenilu predela koji sam sada nazivala domom.

Živela sam prilično skromno i povučeno, ovde, u ovom malenom selu, na samom kraju sveta, potpuno sama. Mnogo je vremena prohujalo od kako sam došla tražeći  mir. Mada je retko ko još uvek  obitavao ovde, oni koji jesu, bili su dobri ljudi i rado su me primili u svoju malu zajednicu. Pomogli su mi da se prilagodim i sredim svoj život, pomalo, „dok ne stanem na noge,“ reklo bi se. Međutim tražeći taj svoj mir udaljila sam se i opet ostala sama. Nije mi smetalo. Ipak bilo je to ono što sam sama želela, zar ne?