Izabrani (11.deo)

Ponovo je uhvatila sebe kako ga promatra.  Blago pognut, oslonjen o sto krcat spisima i mapama, elegantan, visok, snažan i ozbiljan, Džulijan je sa Džonatanom, Leom i ostalim starešinama još jednom detaljno prelazio preko plana o odbrani, zračeći pravim, kraljevskim dostojanstvom. Nikad ga još nije videla takvog i nije mogla a da ne oseti ponos. Njegovi predlozi, ideje i naređenja, mada smeli, činilo se da im pružaju najbolje šanse. Slušali su ga sa velikom pažnjom i uz poštovanje dostojno vladara. Izgledalo je da je nakon venčanja i neobičnog priviđenja, Džulijan napokon odlučio da je vreme da preuzme svoju dužnost, međutim, iako je želela, to ju nije sasvim smirilo. Strepela je da ta iznenadna promena može značiti nešto više, i da će svakog momenta pokušati da joj utekne. Nije znala kako da se obuzda. Često ga je krišom gledala, prateći svaki njegov pokret u nadi da će mu na vreme pročitati misli i naslutiti namere. Noćima dugo nije uspevala da zaspi i često se budila u strahu da će se u zoru naći u praznoj postelji. Uprkos svemu, Džulijan nije izazvao ni najmanju sumnju u to da planira da prekrši obećanje. Sve vreme se trudio se da ostane zaposlen, revnosno ih pripramajući za poslednju odbranu grada. Događaj u hramu nije spominjao.

Izabrani (10.deo)

Ceremonija je bila skromna i kratka. Venčali su se uz blagoslov pogrbljenog, bezubog, sedog sveštenika, koji je brinuo o hramu otkad je znala za sebe. Rano izjutra mogao se videti kako tiho mrmlja molitve upućene zaboravljenim bogovima svetlosti, a zatim se povlači u svoje skromne odaje sve do narednog jutra ili dok ga neko ne bi pozvao, ali to se vremenom sve ređe dešavalo. Niko više nije dolazio.

Kad je obavio svoj deo, starac se poklonio i diskretno povukao. Džonatan i Leo priđoše da im čestitaju. Obojica su se radosno smešila.  Zagrliše je uz iskrene čestitke.