Izabrani (14. deo)

Drea je dugo bila u groznici. Rane su bile zagađene i vidari su se danima borili za njen život. Međutim, činilo se da će se ipak izvući. Rieni je laknulo. Svaku noć provodila je nad njenim uzglavljem u bdenju i molitvi. Kada nije bila kraj bolesničkog kreveta, dugo bi stajala na najvišoj kuli, pogledom pretražujući horizont. Dani su odmicali, a Džulijan se nije pojavljivao. Postala je nestrpljiva. Želela je nešto da preduzme, da ga potraži, ali ju je dužnost obavezivala da ostane. Ispod nje, grad je ključao. Zgrade su se gradile, zanatlije otvarale svoje nove radnje, trgovina nanovo uspostavljala stare tokove, ljudi dolazili i odlazili. Život je polako potiskivao sećanja o smrti.

Riena je željno iščekivala novosti, velikodušno nagradivši svakog ko je sa sobom donosio dobru priču. I u okolnim predelima uglavnom se govorilo o iznenadnom nestanku neprijatelja i nenadanoj pobedi. Preživeli koji su uspeli da se sakriju na vreme, sada su se polako vraćali kući, obnavljajući svoje nekadašnje domove i oživevši opustela sela. I van zidina grada, sve se, još jednom, vraćalo na staro. Bilo je glasina, ali čak su i one zaobilazile sudbinu usamljenog ratnika, i to ju je gnevilo. „Mora biti živ, proklet bio.“
Leo stade kraj nje. Još uvek se teško kretao, ali znala je da bi pre umro nego dozvolio da strpaju u krevet.

-     Grad se obnavlja. Vesti spolja su veoma dobre kako čujem. –

-     Ljudi dobro rade svoj posao – odsutno je odgovorila.

-     Plemenito je od tebe što si obezbedila negu onima koji su izgubili svoje najdraže u ratu. –

-     To je poslednje što sam mogla da učinim. Ti ljudi su ginuli za nas. Uostalom, nikad nisam odobravala nepotreban luksuz u zamku – i dalje je gledala ka horizontu. Crna tačka se pojavi u daljini i ona oseti kako joj srce zatreperi.

-     Kruže priče da je počela i obnova prestonice susednog kraljevstva. Kažu da te je narod priznao za kraljicu. Uzvikuju i slave tvoje ime. Traže tvoju pomoć, podršku i blagoslov... –

-     Znam. Čula sam. Glasnici su na putu – crna tačka skrete i nestade. „Samo putnik.“ Okrenula se i pogledala u Lea. Zabrinuto je zurio u daljinu. Bilo je to čudno. Leo nikad nije bio zabrinut, čak ni tokom bitke kad je izgledalo da je sve izgubljeno.

-     Odlazim da ga pronađem – rekla je odlučno.

Okrenuo se ka njoj.

-     Plašio sam se da ćeš to reći. –

Isplela je lančić iz kose. Kamen na njemu bio je nebesko plav poput njegovih očiju.

-     Evo. Čuvaj mi ovo dok se ne vratim – pružila mu je lančić i on ga nevoljno prihvati. – Meni dvorski život i onako nikad nije bio mio – uspela je da se nasmeši. Zagrlio ju je.

-     Nađi ga i vrati se, važi? – prošaputa.

Otrčala je do Dreine sobe.

-     Groznica je prošla, vaše visočanstvo – reče vidar, okrugli, ćelavi čovečuljak. - Sada spava – dodade uz naklon.

Pomilovala je zlatne uvojke, klimnula vidaru i izašla.

Za pola sata bila je u sedlu, jašući ka šumi.

Gledao je kako odlazi i već se kajao. Otvorio je šaku. Kamenčić je sada postajao beo. U uglovima očiju mu zaiskriše suze. Isto tako, pre petnaest godina, gledao je još jednu ženu kako nestaje. Bila je to njegova jedina sestra, Nora, sedam godina starija od njega. Nikad sebi neće oprostiti što je dozvolio da ga te noći nagovori da je ne oda. Tada ju je poslednji put video. Otac je pokušao da ju pronađe. Mesecima se nije vraćao, a kada je napokon došao, doneo je sa sobom priče od kojih je svaka bila strašnija od one prethodne, a sve su govorile da je mrtva.

Kuća mu je od tada postala nepodnošljiva. Braća su krenula svojim putem, a otac i majka zaćutaše. Nikad nisu uspeli da prežale gubitak mezimice. Leo je sebe krivio. Pobegao je odatle ne osvrnuvši se. Ubrzo pošto je pristupio kraljevoj gardi sustigla ga je vest da mu je celu porodicu odnela bolest. Nije smeo da se slomi, imao je dužnost da ispuni. „Nije bilo vremena za tugu.“

Sestrino lice mu ponovo iskrsnu pred očima. Obožavao ju je. Kada je bio mali, stalno se igrala sa njim, pričala mu priče, branila ga od starije braće, učila da čita i piše. Čak i kada je poodrastao dobro su se slagali. Često ga je vodila sa sobom u šetnje.

-     Ovoj devojci se dopadaš – rekla bi.

-     To ne može biti istina – odmahnuo bi glavom, a onda brzo upitao – Kako znaš? – Znalači bi ga pogledala, napravivši pauzu.

-     Pa rekla mi je, tupane – nasmejala bi se na njegov mrzovoljan izraz.

Jednog dana, kada su jašući stigli do starog mosta, zauzdala je konja rekavši:

-     Leo, pogledaj! Nije li prekrasno? –

Ispred njih pružalo se zeleno prostranstvo livada i šuma. Planine su parale nebo svojim ledenim kapama.

-     Zamisli samo čega sve tamo ima? – rekla je više za sebe. Oči su joj caklile. „Ubica, lopova, propalica trebalo je da kažem... Da li bi pomoglo?“

-     A zamisli tek te gradove! Kako li izgledaju? – nastavila je.

Slegao je ramenima.

-     Isto? Malo veće... –

Frknula je.

-     Jednog dana ću otići odavde. Moram. Sve bih dala za makar jedan dan proveden napolju. – uzdahnula je. „Bogovi su ispunili želju...“

-     A kuda ti to, Nora? –

-     Pst! Ćuti Leo... Odlazim. Ovo mesto me guši. Umreću ako ovde ostanem makar još jedan tren – došapnula je.

-     I otišla bi da mi ne kažeš nista?! –

-     Ah, ali budan si, zar ne? Zar misliš da je to slučajnost? – nasmešila se.

-     Čekaj, idemo zajedno. –

-     Ne. Rado bih te povela, ali moraš ostati ovde. Previše si mlad. Uostalom šta će otac i majka reći? –

-     Šta će reći kad vide da tebe nema?! –

-     Leo, obećaj da me nećeš odati. –

Ugrizao se za usnu.

-     Neću. Ali... –

-     Ljubim te! – brzo ga je zagrlila i izljubila. – Vratiću se po tebe, ne brini. Projahaćemo svet. Možda napokon pronađemo i neku devojku koja ti se svidi. Ko zna... – nasmejala se, mahnula mu i nestala.

Leo odagna sećanja. „Nema vremena za to.“ Morao je da se pobrine za kraljevstvo sada, dok se Riena ne vrati. Dužnost zove. „Nadam se da si živ Džuliane. Ona neće odustati dok te ne pronađe.“ Pogledao je nazad ka svojoj ruci. „Neobično.“ Kamen je postao tirkizno-zelen. „Norine oči su bile te boje.“

Riena je nestala u daljini.

Probudio se u mraku. Sačekao je ne bi li mu se oči navikle na tamu, međutim ona je ostala ista, neprobojna. Pokušao je da razmisli. Nije mogao da se seti gde se nalazi ni kako je tu dospeo. Nije čak uspeo da se seti ni svog imena. Mora da je zaboravio. Tlo pod njim kao da je podrhtavalo. Još jednom je napregnuo svoj um, ali bez uspeha. Osećaj da je zaboravio nešto veoma važno nije ga napuštao. Samo kad bi znao šta... U daljini je ugledao svetlo. Mogao se zakleti da ga do malopre nije bilo. Ili jeste? Treperilo je, privlačilo, obećavalo... Krenuo je ka njemu.

„Koliko je vremena prošlo? Mesec? Dva? Tri?“ Prošla je kroz toliko sela, varošica i gradića da im je izgubila broj. U svakom bi zastala da se raspita nisu li videli mladog ratnika koji je tuda prošao. Odmahivali su glavama i nastavljali za svojim poslom. Nekolicina ju je i prepoznala:

-     Svetlost vas obasjala veličanstvo! Bogovi su milostivi, čuvaće mladog kralja. –

Klimnula bi tužno i nastavila dalje.

-     Džulijane, gde si? O bogovi pomozite mi! Vratite ga! –

U jednom od sela, neki starac tvrdio je da je video konjanika.

-     Ja sam ga vid’o, gospoja. Jahao je na belom atu brzom kao strela. Ma, rekao sam ja ženi... –

-     Gde, gde si ga video? –

-     Ka istoku. Ka istoku su išli, ka planini. Odatle, kažu, je nakot došao. –

Starac nije bio jedini sa ovakvom pričom. Iako retki, bilo je još očevidaca.

Krenula je ka istoku, tražeći planinu, sigavši sve do okeana. Izuzev brda i onižih planina nije naišla ni na šta što je odgovaralo opisu. Tumarala je nastavljajući potragu.

Zemlja oko nje joj se učini poznatom. Videla je toliko šuma i prešla toliko reka da joj je sve izgledalo isto. Bilo je hladno, a ona nije jela poslednja dva dana. Prve pahulje su dodirnule tlo.

-     Riena! Hvala svetlosti! Napokon! –

Okrenula se na zvuk svog imena.

Nastaviće se...