Izabrani (13. deo)

Gađali su sve dok im nije ponestalo strela. Kada je odapela i poslednju, Riena isuka mač i jurnu dole.

-     Idemo! – povikala je. – Drži se blizu mene. – došapnu Drei, ne sačekavši odgovor.

Demon je pao posle mnogo muke i suviše žrtava. Da stvar bude gora, svi oni koji su hrabro poginuli u borbi, vraćali su se, željni krvi, okomivši se na svoju malopređašnju sabraću. To je izazvalo pravu pometnju. Kada je shvatila šta se događa, jedino što je mogla da učini je da sočno opsuje sebi u bradu. Niko se tome nije nadao. Preračunali su se. Svi... Čak i Džulijan...

Riena se zalete u gomilu sa vriskom na usnama. Ljudi su je pratili. Bez razmišljanja je rasporila telesinu koja je iskočila ispred nje, hitro se okrenuvši da dočeka nasrtaj sledećeg. Nije smela da dozvoli sebi ni trenutak. Nije htela da rizikuje da se zapita. Nije želela da ih prepozna. Koncentrisala se na korake, brojala zamahe. Grdosija sa unakaženim licem silovito navali na nju, ali mu se ona vešto izmigolji i zadade snažan udarac u bok. Zateturao se samo da bi ga dokrajčila oštrica jednog od vojnika. Kraičkom oka videla je da Drei dobro ide, a onda se ukočila. Vetar koji je uporno duvao, razneo je varnice sve do krovova drvenih straćara i obližnjih kućeraka, i sada je čitava ulica plamtela paklenim ognjem, preteći da ih sve proguta.

-     Povlačenje ka unutrašnjim kapijama, ljudi! – čula je Leov glas. – Povlačenje! –

Na svega nekoliko desetina metara od nje ugledala je čoveka kako posrće i pada. Nemani su sužavale krug. Nagonski je zgrabila zapaljenu gredu sa tla, i ne obazirući se na toplotu plamena potrčala, zavitlavši baklju u gomilu. Planuli su poput slame ispuštajući jezive zvuke, međutim kad je stigla čovek je već bio mrtav. Vatra se širila. Okrenula se da potraži Dreu, ali nje nije bilo.

-     Dođavola – prokle raskrčujući sebi put, sklanjajući se od vreline. Ubila je još dvojicu, a onda još jednog i još jednog. Prestala je da broji. Polako se probijala ka unutrašnjosti.

Glavna kapija je opasno škripala, podrhtavala i ječala, a onda se uz glasnu tresku izvali iz šarki. Demon, veći od svih prethodnih, zaklanjao je ulaz uz jeziv smeh, dok su ispod njega nezaustavljivo nadirale horde mrtvih, nižih demona i njihovih paklenih pasa.

-     Požurite! Brže! Ka unutrašnjem gradu! –

Svuda okolo ljudi su trčali, povlačeći se pred silom koja je nadolazila.

Susrela je Džonatana svog kravavog.

-     Drea. Izgubila sam Dreu. – uspela je da izusti.

-     Ne brini, ja ću je naći. – čula je pre nego što je nestao.

Leo je pokušavao da im održi odstupnicu, ali je je konjanika bilo sve manje. Vreme im je isticalo. Znala je da su propali ukoliko dođe do panike. Uspela je da uhvati, umiri i uzjaše unezverenu životinju, koja je ostadovši bez svog vlasnika uplašeno lutala bežeći od vatre i smrti, i odlučno povede ljude ka otvorenoj kapiji unutrašnjeg grada. Strelci iznad već su spremno čekali. Dala je znak za zatvaranje. „Hajde, Leo,“ nestrpljivo je osluškivala. Napokon, topot kopita označi dolazak ostatka vojske sa Leom na začelju.

Teška vrata se zalupiše ostavljajući aveti ponovo napolju. Vatra ih je usporavala, ali njima se ni nije žurilo. Stupali su polako, temeljno uništavajući sve pred sobom.

Napad je prvo došao sa leva i Džulijan odskoči u stranu. Senke su se zlokobno smejale. Udarac ponovo zazvižda vazduhom, ovaj put sa desna. Izbegavao ih je izmičući se.

-     Hajde smrtniče, da vidimo šta znaš – rugao se glas.

Džulijan se nije brinuo. Još uvek je imao snage, a ogrebotinu na boku nije ni osećao. Vrebao je priliku. Izdvojivši se iz mraka stvor se zalete ka njemu u želji da napokon okonča ovu igru. Kandže se izdužiše do oštrica. Džulijan spremno podiže štit, ali se on od siline udarca raspuče, a sečiva mu se zariše u ruku. Krv pokulja, slivajući se na vlažno tlo, međutim Džulijan se nije dao omesti. Snažno je zamahnuo mačem, presecajuci mesto gde su kandže bile spojene sa ostatkom tela. One se raspukoše poput balona od sapunice. Bog je vrištao.

-     To je nemoguće! Aaaaaaaah! Platićeš! – vikao je zaletevši se. Sudarili su se.

„To je to,“ pomislila je. Ogrebotina na ruci joj je opasno pulsirala. Drea je ponovo bila pored nje sa velikom modricom na čelu. Riena je glasno odahnula kada ih je ugledala kako se guraju kroz masu. Džonatan se jedva držao na nogama, ali je istrajao u odluci da nastavi sa borbom. Spazila je, da je i Leo povredjen. Tunika se opasno crvenela, ali se činilo da on to ni ne primećuje. Stajao je uspravan, ozbiljan i sa blagim nagoveštajem zabrinutosti na licu, ili je to samo bila igra senki, nije bila sigurna.

Naspram njih, u neurednom nizu i praveći nesnosnu buku i galamu stajao je neprijatelj, nestrpljivo izščekujući komandu za napad. Bili su gladni. Masa se rastvori da propusti demona. Zemlja je podrhtavala dok je stupao, praćen zvukom grmljavine, kezeći se ružno.

Munje su cepale nebo i prve kapi dugo očekivane kiše napokon počeše da padaju, spirajući krv, znoj i prljavštinu sa umornih lica. Podignutog oružja i zgusnuti jedni do drugih, bili su spremni na poslednji okršaj, a onda se dogodi čudo. Čudovište je napravilo još jedan korak, a onda nestalo, razvejavši se uz zapanjen krik. Veo zbunjenosti i iznenađenja ih je sve obavio. Jedino je šum kiše remetio novonastali muk. Leo se prvi povratio, izdavši naređenje za napad. Uz zaglušujući poklič jurnuli su ka još uvek smetenom neprijatelju.

Svom silinom je udario u zid, ostavši bez daha. Akritus se smejao.

-     Zar si stvarno mislio da možeš da me poraziš bedniče? –

Bol je strujao čitavim Džulijanovim telom. Vrisak mu napusti grlo, ali to nije odagnalo donelo olakšanje. Štit svetlosti koji ga je čuvao, oslabio je. Osećao je kako mu svaki pedalj kože gori. Mislio je da će se onesvestiti, ali onda sve prestade. Bog se i dalje smejao.

-     Hajde, ustani. Ustani, i bori se. – čuo je kako govori.

Pokušao je da se uspravi, ali ga telo nije slušao i on se stropošta nazad na tlo. Talas boli mu prostruja telom.

-     Ustani! Čuješ li! Ustani! –

Dohvatio je mač i podigao se, nesigurno se klateći. Ogrebotine su pekle i krvarile. Prkosno je gledao senke koje su sada formirale ljudsku figuru. Akritus se približavao.

-     A sada ćeš umreti. –

Oštrica se stvori u Akritusovoj ruci i on zamahnu. Sečivo zafijuka vazduhom. Skupivši svu preostalu snagu, Džulijan duboko udahnu i bacivši se na kolena zari oružje duboko kroz Akritusov stomak. Nije ispustio nikakav zvuk. Crna tečnost pokulja iz rane i on se sruči uz tup udarac. Džulijan se pažljivo osovi na noge, pokušavši da napravi nekoliko koraka, a onda pade iscrpljen, boreći se sa svešću.

Zamahnula je još jednom, odbivši neprijatelja koji je jurio ka njoj. Umor ju je stizao i već se jedva kretala. „Bilo bi tako lako predati se...“ Trgla se taman na vreme da izbegne udarac.

Kiša je i dalje neumorno pljuštala, odnoseći potoke krvi dalje niz ulicu. Sada je po prvi put postala svesna hladoće i drhtavice koja ju je obuzela. Nije smela da poklekne. „Dalje, dalje, dalje,“ ponavljala je sebi. Međutim, iznenada je prodrma snažan parališući strah zgrabivši joj utrobu čeličnom pesnicom, i ona zastade. „Džulijan,“pomisli.

-     Veličanstvo! – čula je vrisak, ali bilo je kasno da bilo šta preduzme.

Sve se odigralo suviše brzo. Okrenula se taman kako bi videla ogromnu odranu zver kako rasjapljenih čeljusti skače ka njoj, a onda oseti snažan udar sa boka i pade u stranu.

-     Ne! – čula je svoj vrisak.

Čudovište je pokosilo Dreu, divlje grizući. Devojka se nemoćno batrgala, bezuspešno pokušavajući da izbegne najezdu oštrih zuba. A onda, pre nego što je Riena i uspela da reaguje, sve prestade. Životinja se raspuče i nestade, a Drea ostade mirno da leži oblivena krvlju.

Uspela je da se pridigne i dotrči do nje. Ljudi su zbunjeno spuštali oružje. Neprijatelj je nestao. Čak je i kiša lagano popuštala. Celim gradom odzvanjali su radosni, pobednički pokliči izmešani sa jecanjem ranjenika.

-     Čudo! To je čudo! – vikao je neko.

„Pobedio ga je. Pobedio je Akritusa. Spasao nas je.“ Bacila se kraj Dree. Bila je bleda i krvarila je, ali je bila svesna.

-     Drži se devojko. Ćuti, ne govori. Bićeš dobro. Moraš biti dobro. – podigla je glavu u tražeći pomoć. – Džonatane! Džonatane! Brzo, pomozi mi! –

Džonatan dotrča i pažljivo podiže devojku. Svuda oko njih ljudi su polako dolazili sebi, pomagali ranjenima, tragali za preživelima, gasili ugarke... Odnekud zaurlaše rogovi, označivši konačnu pobedu.

Nastaviće se...