- Džonatane? –
Dojahao je do nje. Lice mu je obraslo oštrim čekinjama, a oči i čelo ocrtavali su brigu. Izgledao je starije.
- Hteo sam da ubijem Lea kad sam doznao da te je pustio da odeš tek tako, sama. O čemu je mislio?! –
- Znao je da me ne bi mogao zaustaviti. –
- Od tada pokušavam da te pronađem. Nekoliko puta sam odlazio nazad do grada u nadi da si se vratila... –
- Kako je kod – reč joj zagreba grlo – kuće? –
- Bilo je dobro. Izgradnja se privodila kraju i mnoge stvari su već bile urađene... Drea se oporavila. Pitala je za tebe. Želela je da pođe, ali to nije dolazilo u obzir. Leo vlada u vaše ime, onako kako bi ti želela. Čeka da se vratite... Nisi ga pronašla zar ne? –
- Ne – odgovorila je tupo.
- Ne, ne mogu – odgovorila je.
- Riena. –
Zagledala se u njega.
- Možda si u pravu – reče naposletku.
Ljudi su je veselo pozdravljali dok je prolazila, ali njoj nije bilo do smeha. Drea joj potrča u zagrljaj.
- Drago mi je da ste dobro, visočanstvo. Bili smo zabrinuti. –
- Riena – ispravi je ona tužno. – Jako mi je milo da si se oporavila. Nisam ti se zahvalila što si mi spasla život. –
- Čast mi je. – Devojka se zacrvene, nesvesno dodirnuvši ožiljak na vratu.
- Moja gospo! –
- Leo! – Okrenula se. Zagrlio ju je bratski, utešno. – Nisam ga pronašla – prošaputala je.
- Ne brini, pojaviće se on. Takvi ljudi ne odustaju lako. –
U ruci mu se nađe njen kamenčić.
- Čuvao sam ga najbolje što sam umeo – reče. – Vrlo je neobičan. Jednom ćeš morati da mi ispričaš nešto više o njemu. –
Uzdahnula je i kamen joj se ponovo nađe na čelu. Bio je hladan. Osetila je kako joj se čitav teret ponovo sručio na leđa.
Mesto je bilo prazno, poduprto bezbrojnim nizovima tankih stubova i obasjano prijatnom svetlošću, pružalo se u nedogled. Osvrnuo se. Iza njega, sve je izgledalo isto. Više nije bio siguran gde je prolaz kojim je maločas došao. Zastao je i ponovo pokušao da se seti. Do njega doplutaše nejasne slike. Borba... bol... i taj zlokoban smeh... Činilo mu se da ga i dalje čuje. Stresao se, a onda shvatio da do njega zapravo dopire tihi žubor vode. Pošao je u tom pravcu, nadajući se da nije pogrešio.
Napokon, stubovi se razmakoše u širok polukrug i on izbi na čistinu. Na sredini, stajala je široka, okrugla fontana. Pritrčao je zagnjurivši lice u ledenu vodu. Tek kad ju je ugledao shvatio je koliko ga mori žeđ. Halapljivo je gutao, ali uzalud. Nije uspevao da se osveži. Razočaran, uspravio se, besno zamahnuvši ka mermernoj silueti devojke iz čijeg je krčaga tečnost neprekidno tekla. „Žena,“ pomisli. Poznavao je neku ženu. Bila mu je draga...
Sada po prvi put ugleda zlatni portal i stepenice iza njega. Vodile su visoko gore ka blještavoj, blaženoj svetlosti. Tiha muzika i živahni glasovi su ga privlačili. Ipak, zakopano duboko u svesti, nešto ga je kočilo. Okrenuo se, a onda iznenada poskočio. Iz pravca iz koga je došao, već kod prvih stubova, sada je zjapio mračni otvor. Naježio se. Osećao je kako nešto iz tame vreba na njega. Pohitao je, prošao kroz portal i počeo polako da se uspinje. Glasovi su postajali živahniji, muzika glasnija i on oseti toplotu sunca i svež miris poljskog cveća. Najednom stade. Već sladećeg trenutka jurio je dole nestavši u mraku. Daleko iza njega začu se pucanj.
Džulijan se probudio u dubokom snegu. Glava ga je bolela od iznenadnog povratka starih sećanja, misli i osećanja. Uspravio se shvativši da je vrlo slab. Planina iza njega više nije postojala i to ga zbuni. „Gde sam dovraga?“ Njiska ga trže, i on napokon opazi konja prikrivenog belinom snega. Nasmejao se.
Stara kuvarica je stajala kraj peći. Podbočila se zadovoljno posmatrajući dobro obavljen posao. Kuhinja je bila očišćena, a suđe oprano i spremljeno. Škripa vrata joj odvrati pogled. Mlada služavka uđe noseći poslužavnik sa hranom i spusti ga sa uzdahom na sto.
- Iz kraljičine sobe? –
Devojka zaklima glavom.
- Da. Nije ni dodirnula hranu. Tako je bleda. Svakog dana kopni sve više. Kažu da je pokušala da se baci sa kule. I skočila bi da ju nisu sprečili – nastavi tiše. – Čula sam gospodaricu Dreu kako se žali mužu da je veoma zabrinuta za nju. –
- Ćuti Miša! – prekore je starija žena. – Nije lepo da prisluškujes. –
- Nisam prisluškivala! – uvređeno šmrknu Miša. – Gospodarica Drea je tako lepa... – zaneseno je nastavila. – Nadam se da će biti srećni zajedno. Njen gospodar muž je tako zgodan. Kako li je izgledao mladi kralj? Mora da je bio lep. -
Ona ustuknu i pocrvene pod Bertinim oštrim pogledom.
Zima je ponovo došla. Prošlo je više od godinu dana od kako je otišao i nada ju je potpuno napustila. Sve češće, vreme bi provodila šetajući baštom ispred zamka.
Sneg je sve prekrio, zabelevši čak i golo granje drveća. Bilo je rano jutro i čitav grad je još uvek mirovao, zaogrnut tankim velom magle. Riena zakorači na zavejanu stazu. Koračala je polako, udišući svež, oštar, zimski vazduh. Vetar joj je mrsio kosu.
Ispred sebe, kroz pramičke magle koja se lagano povlačila, učinilo joj se da vidi siluetu konja i jahača. Pomislila je da je oči varaju, a um nanovo zbija okrutne šale, međutim slika nikako nije iščezavala. Srce joj se napuni nadom i ona nesigurno potrča. Videla ga je kako pada i strah je obuze. Bacila se u sneg kraj njega. Suze potekoše kad se uverila da je živ.
- Riena... –
Smešio se dok mu je milovala kosu i celivala lice.
Kraj
No comments:
Post a Comment