Novi dan osvanuo je oblačan, ali sparan. U vazduhu se osećalo nadolazeće nevreme. Ulice su bile puste, a prozori i vrata zabravljeni. Masa ljudi, uglavnom žena i dece tiskala se i čekala, pognutih glava, nema i uplašena, na svoj red za ulazak u dvor. Bio je to poslednji stub odbrane. Opasan sopstevenim zidinama, ukoliko sve drugo propadne, dvorac će im pružiti makar kakvu takvu zaštitu.
Ritmično zveckanje oružja remetilo je tišinu. Leo je
stajao u uglu dvorišta i razmišljao. Imali su svega dvadeset pet hiljada ljudi,
a kako su izviđači javili, neprijatelja je bilo znatno više. Trebala im je dobra
taktika. Odbrana iz utvrđenja im je možda davala blagu prednost, a veliki broj
strelaca, kazani i katapulti sigurno će naneti osetnu štetu, međutim, većinu
njihove vojske ipak su u najvećem broju činili prosti ljudi i seljaci,
nesigurni pri rukovanju oružjem i nespremni na borbu prsa u prsa. Ukoliko
probiju kapiju i sruše zidine preostaje im malo izbora.
- Jedan! Dva! Ne! Ne! Ponovo! –
Zvuk mačeva smetao mu je da se koncentriše. Uspravio je pogled ka dvorištu prepunom ljudi koji su još uvek trenirali pripremajući se za konačni okršaj, i ugledao Džonatana, kako obliven znojem tiho objašnjava nešto mladiću pokraj sebe.
- Jedan, dva! Jedan, dva! I opet! Jedan, dva! – resak zvuk udarca metala o kamen skrete mu pogled.
- Podigni oružje i probajmo opet. Jedan, dva! Jedan, dva! Izvanredno! Zamah! I okret! Odlično. Učiš. –
Rienin glas bio je blag, ali uporan. Mlada žena, jedina izuzev Riene, zadihana i oznojena, pažljivo je pratila, pokušavajući da odbije spretne, odmerene i precizne udarce koji su klizili ka njoj. Devojka je očigledno brzo učila, jer je Riena blistala od zadovoljstva.
Zadržao je svoje misli na njoj. Bilo je vrlo malo žena koje su uspele da ga zadive na način na koji je to Rieni pošlo za rukom. Ozbiljna i nepokolebljiva, vešto je skrivala buru iznutra. Umalo da je čak i njega prevarila, ali Leo je ipak mogao da nazre tihu vatru što je tinjala duboko u crnim očima.
- Pogledajte! – povika dečak, upirući prstom ka horizontu.
Dugačka crna linija jasno se ocrtavala, migoljila, rasla i širila svakog trenutka sve više. „Uskoro će stići,“ pomisli. Rogovi zaurlaše, odjekujući dolinom. Ljudi se uskomešaše i uznemiriše. Prekinuli su sa vežbom i spustili oružje, pogleda uprtih ka nezaustavljivoj crnoj bujici koja je dolazila. Znali su da im preostaje još svega nekoliko sati. Prepoznao je zabrinutost i strah na ubledelim licima. Žene privukoše decu bliže sebi i požuriše ka ulazu.
Neko vreme ostao je da zuri u neprobojnu tamu. Vetar se već sasvim stišao i okolina se mogla ponovo jasno videti. Nalazili su se u samom podnožju planine. Njeni obronci strmo su se uzdizali ka nebesima. Bio je to kraj puta. Džulijan sjaha i pažljivo izvadi krhku bočicu. Dopustio je svetlosti da mu načas zaigra među prstima, pre nego što je saklenku prineo usnama i ispio naiskap. Tečnost kliznu niz grlo, ostavljajući za sobom prijatan, sladunjav ukus. Ponovo se zagledao u tamu, ali mu se ovog puta učini da nazire usku stazu kojom je trebalo da pođe. Zgrabio je štit i isukao mač. Bilo je vreme je da nastavi. Napravio je nekoliko koraka i osvrnuo se. Životinja je i dalje ostala na svom mestu. Proučavala ga je svojim bistrim, plavim očima. Uzdahnuo je i dopustio da ga mrak proguta.
Vojska je bila raspoređena unutar zidina. Manji broj iskusnijih mačevalaca ostavljen je da čuva ulaz u dvorac, a ostali su se raštrkali oko spoljašnje kapije. Bila je to uglavnom slabo opremljena pešadija sa još dva sklepana odreda lake konjice. Na zidinama, strelci su spremno čekali zatežući strune i prebrojavajući strele. Katapulti su se punili, a ulje kuvalo u velikim kotlovima.
Leov glas podrške i ohrabrenja odzvanjao je pokrećući lavinu odobravanja. Džonatan pogleda ka nebu. Crni oblaci navlačili su se spremajući oluju. Prelazio je preko ozbiljnih, smrknutih lica, tražeći Rienu. Ugledao ju je na zidinama. Odsutno je gledala ka vojsci koja je nadolazila.
Na sebi je nosila staru ali jaku verižnjaču bez rukava, a dugu kosu uplela je tako da joj ne smeta. Okrenula se ka ljudima. Drea je stajala pokraj nje. Bila je to jedina žena dovoljno smela i dovoljno luda da se prihvati mača, i mada je znala da je pogrešno, Riena nije mogla da odbije devojku. Previše ju je podsećala na nekoga. Nju samu...
Kamen na Rieninom čelu bio je potpuno crn kad im se obratila. Nije imala mnogo šta da kaže i izgovarala je to tiho, ali razgovetno. Ljudi jednostavno zaklimaše u znak razumevanja. Znala je da većina njih poštuje to što je ovde, umesto da se sa ostalim ženama krije u dvorcu. Podigla je luk i namestila se. Bila je spremna.
Katapulti osuše svoju prvu paljbu. Užarene lopte poleteše vazduhom, udarajući o tlo, rasturajući i paleći tela svuda naokolo. To ih nije zaustavljalo. Nastavljali su istim tempom.
- Na moj znak – izusti Riena, paleći svoju prvu strelu i zatežući luk. U mislima je prizvala je Džulijanov lik.
- Pali! –
Strele poleteše.
Oprezno je tumarao prolazima kloneći se senki. Nije naišao ni na šta zabrinjavajuće, iako je mogao osetiti kako ga posmatraju iz tame. Bio je svestan da ga već neko vreme uporno prate, ali da se ne usuđuju da se približe, niti napadnu. Isprva je pokušavao da ih otera, međutim svaki put kada bi im pošao u susret, povlačili bi se i nestajali. Vremenom je naučio da ih ignoriše. Dva puta je zastao da se odmori i slučajno zadremao i oba puta, nakon što bi se naglo trgnuo, našao je da su stvari ostale nepromenjene. Šta god da su stvorenja bila, nisu imala nameru da se pokažu.
Vreme se oteglo. Činilo mu se da već dugo luta u krugovima. Više nije bio siguran jesu li su prošli dani ili sati kada je napokon stigao do velikih dvokrilnih vrata. Senke se razbežaše. Prepoznao je njihov strah i odmah znao da je na pravom mestu. Nesvesno, i sam zadrhta, ali se brzo doseti nečega, odgurnu vrata i zakorači unutra.
Neprijatelj je navirao. Na svakog koga bi ustrelili izgledalo je kao da dolaze još dva nova. Ispuštala je strele jednu za drugom i nije mašila. Nije smela da promaši...
- Pali! – uskliknula je.
Oblak strela polete i obruši se poput kiše, pravo u masu. Nije čekala da ih vidi kako padaju, već je napinjala novu... Iznenada, tamne senke se nadviše nad njima i Riena je znala da to ne mogu biti oblaci. Podigla je pogled. Velike krilate nemani vrebale su, šireći velika, kožasta krila.
- Gore! – povika.
Preusmerili su lukove i odapeli. Zveri počeše da padaju uz potmulu vrisku i pištanje. Rušile su se u gomilu, udarale o zidine, a neke čak uspeše da se održe dovoljno dugo da prelete preko, sve dok se napokon nisu strovalile i zakucale o tlo, uništivši pritom na desetine drvenih straćara. Nekolicina preostalih obrušila se skupljenih krila, srušila kulu i razorila nekoliko katapulta, pre nego što i njih nisu savladali.
Horda mrtvih sada se gomilala pred kapijom, hučeći, udarajući, grebući...
- Sipajte ulje! – čula je povik.
Cičanje, krici i neprijatnan zvuk cvrčanja mesa razliše se vazduhom. Zagrcnula se i zakašljala kada je oblak smrdljivog dima dopreo do nje, svojski se trudeći da ne povrati. Videla je da mnogima to nije pošlo za rukom. Ne mogavši da se obuzdaju, spuštali su oružje i bljuvali sa zida. Svuda naokolo, zapovednici su urlali. Nije bila svesna da i sama viče... Ipak, činilo se da neprijatelj ne mari za sve to. Gazeći preko spaljenog mesa i kostiju, u beskrajnom nizu, stalno su stupali su novi...
Demon veličine omanje kuće materijalizova se sa njihove strane.
- Na oružje! U napad! –
Riena se okrenu taman da vidi kako se stvara još demona, koseći i gazeći vojnike koji su pokušavali da se izbore sa njima. Ona pažljivo nacilja i ispali. Jedna za drugom, strele su zujale zabijajući se u krila, glavu, trup, udove... Grdosija zavrišta, pomahnitalo mlatarajući rukama i nogama pre nego što se konačno stropošta dole, načičkana poput ježa. Pešadija je za to vreme uspela da dokrajči drugog, ali najveći i najopasniji je još uvek stajao.
Opazila je Džonatana kako juriša. Demon se nasmeja i zamahnu, međutim, Džonatan uspe da odskoči. Na žalost, čovek do njega nije bio te sreće. Glava se kotrljala pločnikom ostavljajući krvavi trag.
Ispalila je još nekoliko hitaca ka još jednoj letećoj stvari nad njima. Međutim, sledeća se već obrušavala. Nešto ju je povuklo u stranu taman na vreme da izbegne čudovište koje se sudarilo sa zidinama, obarajući i noseći sa sobom nekoliko nesrećika. Pokušala je da pogleda ko ju je zaštitio, ali se taj neko već beše izgubio u mnoštvu strelaca koji su nastavljali sa paljbom. Mogla je ćuti škripanje i roptanje kapije. Demonski generali uporno su gonili u napad. Psi su zavijali.
Dole, demon još nije pao. Pogledom je potražila Džonatana, ali nije mogla da ga ugleda. Drea odape još jednu strelu. Ponestajalo im je municije. Ostalo joj je još svega desetak u tobolcu. „Iskoristi ih mudro, Riena,“pomisli. I dalje je nervozno tražila ne bi li videla šta se dogodilo sa Džonatanom. Napokon ga ugleda. Srce joj je zastalo u grlu kada ga demon okrznu. Preleteo je par stopa udarivši o trošan zid obližnje kuće. „Ne!“ vrisnula je u sebi. Molila se da ustane, da se pokrene ili makar samo pokaže da je još uvek živ. Odahnula je.
Ustao je polako. Bila je to loša ideja, jer mu se svet zaljuljao pred očima. Glava ga je strahovito bolela. Šakom je razmazao krv sa čela, stisnuo zube i potražio mač. Video je Lea kako juriša konjicom i biva odbijen. Demon je jednim zamahom čistio krug oko sebe. Džonatan ipak uspe da dograbi oružje i pomalo nesigurno utrča nazad u bitku.
Džulijan odgurnu vrata i uđe unutra. Nalazio se duboko ispod planine. Jezerca i potočići lave, klokotali su ispuštajući teška isparenja. Pri slaboj, sablasnoj, crvenkastoj svetlosti mogao je videti veliku tamnu senku na drugoj strani.
- Ko se to usuđuje da me uznemirava?! – zasiktao je glas.
Prilika se okrenula i Džulijan postade svestan da ga dve prazne, crne duplje pazljivo proučavaju. Oči su ga bolele od gledanja u to stvorenje čiji su se obrisi neprekidno mreškali, okretali i menjali. Bilo je nemoguće pratiti ih.
- Oh! Zanimljivo. Pa šta mi tu imamo? – glas se grubo nasmeja.
- Bori se, čudovište! Završimo sa ovim. – čuo je sebe kako uvikuje.
- Smrtnici. Tako brzopleti. Ali, kako si se ti stvorio ovde? Pretpostavljam da mi nećeš reći? Ne? –
Džulijan je uzvraćao sa prkosom, podigavši mač.
- No, dobro. Tako sam i mislio... Ali, sačekaj, razmisli... Zašto bi se borili? I sam znaš da ćeš poginuti. A to bi bilo šteta, zar ne? Vidim da si sposoban i pametan čovek kakav mi je potreban, inače ni ne bi dospeo do ovde. Zbog toga ti dajem šansu da mi se pridružiš! Nudim ti slavu, moć... Nudim ti besmrtnost! Potrebno je samo da pristaneš... –
U ušima mu je neprijatno zujalo. Osećao je kako pokušava da mu prodre u um, pokoleba ga, natera ga da pristane... Međutim, glas nalete na barijeru, odbi se i opčinjenost nestade.
- Ne! Nikada! – vrištao je Džulijan.
- Šta?! – glas je delovao zaprepašteno, ali samo na trenutak. – Nema veze, tvoja duša će i onako na kraju pripasti meni. –
Senke su se pomerale brže nego sto je Džulijan mogao da ih prati.
Nastaviće se...
No comments:
Post a Comment