Izabrani (11.deo)

Ponovo je uhvatila sebe kako ga promatra.  Blago pognut, oslonjen o sto krcat spisima i mapama, elegantan, visok, snažan i ozbiljan, Džulijan je sa Džonatanom, Leom i ostalim starešinama još jednom detaljno prelazio preko plana o odbrani, zračeći pravim, kraljevskim dostojanstvom. Nikad ga još nije videla takvog i nije mogla a da ne oseti ponos. Njegovi predlozi, ideje i naređenja, mada smeli, činilo se da im pružaju najbolje šanse. Slušali su ga sa velikom pažnjom i uz poštovanje dostojno vladara. Izgledalo je da je nakon venčanja i neobičnog priviđenja, Džulijan napokon odlučio da je vreme da preuzme svoju dužnost, međutim, iako je želela, to ju nije sasvim smirilo. Strepela je da ta iznenadna promena može značiti nešto više, i da će svakog momenta pokušati da joj utekne. Nije znala kako da se obuzda. Često ga je krišom gledala, prateći svaki njegov pokret u nadi da će mu na vreme pročitati misli i naslutiti namere. Noćima dugo nije uspevala da zaspi i često se budila u strahu da će se u zoru naći u praznoj postelji. Uprkos svemu, Džulijan nije izazvao ni najmanju sumnju u to da planira da prekrši obećanje. Sve vreme se trudio se da ostane zaposlen, revnosno ih pripramajući za poslednju odbranu grada. Događaj u hramu nije spominjao.

Savest je počela da je muči. Nije imala razloga da mu ne veruje. Ali, nije se stidela samo zbog toga. Koliko god pokušavala da bude odlučna i hrabra, nije bila u stanju da žrtvuje svoj život i sama se odazove na poziv boginje. I mada bi to možda značilo spasenje za sve, za Džulijana, pomisao na to da umre sama ju je užasavala, a njega prosto nije mogla da se odrekne. Rastrzana, nije bila sigurna šta da učini. Nemoćna da im pogleda u oči, počela je da izbegava izlazke pred ljude. Nije bila u stanju čak ni da im saopšti šta im se sprema. A, vreme je tiho i neumitno prolazilo. Treći dan se bližio kraju, a ona nije uradila ništa.

I pored svega, ljudi su ipak dobro znali šta se događa. Nijedna tajna se nije mogla doveka čuvati, pa su tako sada narodom kružile različite priče i kolale svakojake glasine. Vest o nadolazećoj vojsci se brzo raščula, ali, mada je bilo onih koji su vešto spletkarili, potpirujući pobune i nezadovoljstvo, mali broj građana je u njihove zamke zapravo i upadao. Štaviše, većina je bila voljnija da se prihvati mača i bori, što je svakog dana pred Lea dovodilo plimu novih regruta koje je trebalo obučiti. Još jedna novost koja je potresla grad i proširila se brzo poput požara, bila je ona o kraljevskom paru. Riena je morala priznati da je to bila vrlo uspešna smicalica. Dopustivši da im se vest o venčanju i događajima koji su usledili neposredno nakon toga slučajno omaknu tokom razgovora u prepunoj krčmi, Džonatan i Leo su se postarali da umnogome podignu moral naroda i istovremeno mladencima osiguraju ugled i neophodnu podršku. Govorilo se da su kralj i kraljica izabrani, a njihov brak blagosloven od strane samih bogova. Tvrdilo se da će im oni doneti spas. Tog se dana proslavljalo do kasno u noć, a stare razmirice behu brzo zaboravljene. Čak je i stari hram sada bio prepun, kao nikada pre za vreme Rieninog života.

Radovali su je dobro raspoloženje i nepoljuljana vera da će se naposletku izboriti i izvojevati konačnu pobedu. Međutim, ništa nije moglo da ublaži posramljenost koju je osećala zbog neispunjene dužnosti, niti da razreši njene dileme ili, pak, odagna buru koja ju je gušila. Osećala se tako umorno.

-     Izgledaš umorno. – Bio je to Džulijan. U ruci je imao jednostavno ukrašen pehar pun slatkog, crvenog vina. Ostali su sami. Nije ni primetila kada su drugi izašli. Stolice oko velikog, okruglog stola ostale su neuredno razmaknute za njima. Pokušala je da razbistri um i odagna umor.

-     Gde su svi nestali? –

-     Otišli su da uhvate koji sat sna, baš kao što ćeš i ti sada. Hajde, nosim te u krevet. Pridrži, molim te. – pružio joj je pehar i podigao je. Nije joj ostavio mesta da se buni te je pustila da je ponese.

Oslonivši glavu o njegovo rame, igrala se muteći blistavu tečnost. Otpila je gutljaj tek da osveži suva usta. Vino, začudo, beše izvanredno, slatko i aromatično, prijatnog ukusa, te ona nastavi da ga pijucka sve dok napokon nije ispraznila čašu. Pomislila je da ga upita kakvo je to piće, ali nije uspela. Glava joj postade preteška i bila je više nego zahvalna što ne mora sama da se kreće. Umor se vratio. Jedva je upevala da vidi kuda idu, sve teže držeći kapke otvorenim. Borila se sa snom. Napokon je osetila meke jastuke pod sobom i sve što je još stigla da pomisli bilo je: „Vrlo jako vino.“ Zatim je zaspala.

Zraci sunca su joj padali na lice. Zatreptala je, promeškoljila se i okrenula na drugu stranu, nesvesno posegnuvši rukom ka Džulijanu, međutim sve što je pronašla bili su hladni čaršavi. Iznenađena i uplašena, naglo se uspravila. Pospanost izčile. Odmah je znala da nešto nije u redu. Brzo je ustala, pogledavši okolo. Sve je bilo na svom mestu, osim... Nesigurno je prišla stolu i sa strepnjom podigla parče pergamenta. Držeći ga drhtavim rukama, počela je da čita reči ispisane krupnim, čitkim, kitnjastim rukopisom.

„Najdraža,

Morao sam da odem. Šta god da se dogodi, moraš znati da sam te iskreno voleo. Možda da smo se sreli u neko drugo vreme, možda bi sve bilo drugačije. Molim te, pokušaj da razumeš. Oboje znamo da je ovako moralo biti. Iskreno se nadam da ćeš jednog dana uspeti da mi oprostiš. Voli te

Džulijan“

Poruka joj iskliznu, nečujno se spustivši na debeli sag. Skamenjena, ostala je da stoji tako nekoliko trenutaka pokušavajući da shvati sve što je pročitala, a zatim se prenula, munjevitom brzinom dohvatila obližnju vazu i snažno je zavitlala. Ona polete i rasu se u hiljadu komadića kada se napokon sudarila sa zidom.

-     Proklet bio Džulijane Blekhejl! Prekršio si obećanje! Proklet bio! – zaurlala je.

Prvo je začuo prasak, a zatim i vrisak. Požurio je. Džulijan mu je rekao da će se probuditi oko podneva. Već po njegovom glasu je znao koliko je bitno da ga posluša.

-     Šta se dešava Džulijane? –

-     Odlazim Leo. Moram. Nema vremena za objašnjavanje. Samo uradi kako sam te zamolio. I, čuvaj mi je Leo. Obećaj da ćete se boriti do kraja, da ćete imati vere. –

-     Obećavam. –

Gledao ga je kako odlazi uz loš predosećaj da se dugo neće videti. Iz misli se prenuo tek kad je Riena protutnjala pokraj njega. Uspeo je da je zgrabi za ruku u poslednjem trenutku, ne dozvolivši joj da prođe.

-     Ostavi me! – vrisnula je. – Naređujem ti! –

-     Otišao je, Riena. – odgovorio joj je mirno i tiho, i dalje je držeći.

-     Ne! Ne! Ne! Ne! Poći ću za njim. Naći ću ga. –

-     I ostaviti sve ove ljude na milost ili nemilost sile koja dolazi? – prekinuo ju je. – Hoćeš li zanemariti svoju dužnost kraljice? Sada, kad je najteže? – Video je da se lomi. Nastavio je. – I naposletku, zar ćeš dozvoliti da Džulijanova žrtva bude uzaludna? – Nije bio siguran u ono šta priča i nadao se da nije istina.

-     Ne! On je živ! On će se vratiti! – Krupne suze potekoše niz lice. Zagrlio ju je.

-     Boli, ali vremenom će proći. Veruj mi. –

Zurio je ispred sebe hladan i nepomičan, nemoćan da iskaže bol što ga je razdirao. Ponovo nakon toliko godina... „Ne. Nema vremena za tugu. Vojska dolazi.“

Džulijan je jahao dugo i bez odmora. Vešto birajući put, životinja pod njim jurila je ne dodirujući tlo. Isprva udaljena, planina je sada bila već sasvim blizu, zloslutno nadvisujući okolinu. Negde visoko, vrh se gubio među gustim, crnim oblacima. Prepustivši konju da ga sam vodi, Džulijan je utonuo u misli, dozvolivši strepnjama da ga obuzmu.

Najviše ga je bolelo što je morao da ode na prevaru, ali znao je nije bilo drugog načina. Dugo je razmišljao. Na kraju krajeva, bila je to njegova dužnost, dug koji je morao da oduži. Morao je da ode. „Nekoliko kapi i spavaće do podneva,“ bio je siguran. „Kako je prekrasna dok spava.“ Dugo je posle sedeo pokraj kreveta posmatrajući je, svestan da je možda poslednji put gleda, pre nego što je napokon uspeo da se pokrene. Ostavivši kratku poruku, iskrao se iz sobe. Potražio je Lea i Džonatana. Morao je da se oprosti. Međutim, jedino je Lea uspeo da pronađe.  Par reči je bilo dovoljno. Istrčao je napolje i uputio se ka hramu. Koraci su sablasno odzvanjali pustim ulicama. Popeo se, preskačući stepenike i zakoračio u mračan hram.

-     Ovde sam! Spreman sam! – povikao je.

Nije bilo odgovora. Minuti su se otezali. Taman kad se odlučio da ponovo zaviče, vazduh zašumi, a onda se ispuni tihim šapatima. U trenu, čitavo mesto eksplodira u blistavoj svetlosti, zaslepevši ga.

-     Oh, znači došao si – glasovi su se pretakali u jedan – sam. –

-     Uputi me kuda da idem. –

-     Ne budi brzoplet! – rekla je strogo. – Zar misliš da je lako ubiti boga?! Možda smo mu zadali prvi udarac ponovnim uspostavljanjem vere, ali nemoj ga potcenjivati. Akritus je i dalje veoma jak. Bolje me zato sada pažljivo saslušaj, viteže. Ispred te čeka životinja koja će te brzo odneti do samog srca tame. Jednom kada tamo kročiš, nemoj gubiti nade i popi ovo – ona mu pruži bočicu tečne svetlosti. – Pomoći će. –

Prihvatio je predmet, pažljivo ga sklonivši u nedra i učtivo se poklonio. Čak i sada, hitajući putem bez povratka, mogao je osetiti blagu toplotu koju je isijavala i činila da mu bude lakše.

-     Idi sada i blagosloven bio Džulijane Blekhejl. – otpustila ga je i nestala.

Napolju ga je stvarno čekao predivan, beli pastuv. Obasjan slabom mesečinom, blistao je, nestrpljivo pocupkujući, rzajući i zabacujući lepu glavu. Džulijan mu se oprezno približi. Konj zanjiska, prope se, a zatim se sasvim umiri, dopustivši čoveku da ga dotakne.

-     Odlaziš. – čuo je Džonatanov glas. Iskoračio je iz mraka, ozbiljan i zabrinut.

-     Da. –

Polako je klimnuo i posle kraće stanke upitao:

-     Da li ti mogu nekako pomoći? –

-     Ne – uzdahnu Džulijan.

Čovek ponovo polako klimnu.

-     Da li je to onda to? – upita.

-     Valjda. Ne znam. Nadam se da nije. –

-     Nije. Vratićeš se. –

Rukovaše se. Džulijan napokon uzjaha i konj se okrenu spreman za trk.

-     Džonatane? – izustio je osvrnuvši se da ga pogleda.

-     Ne brini – Džonatanovo lice se smešilo.

Sad je Džulijan bio taj koji je klimnuo. Mahnuo je poslednji put i konj polete.

Džulijan se prenu, osetivši nepodnošljiv smrad. Planina je sada bila pred njima, bacajući svoju senku na već sumornu okolinu kroz koju su prolazili. Trava je davno iščezla kako su napredovali, ostavivši za sobom samo tvrdu, ispucalu zemlju. Čak je i golo, sasušeno, čvornovato drveće nestalo, povukavši se da napravi mesta mrtvom ništavilu.

Vazduh postade nekako težak i zgusnut. Džulijan pogleda uvis. Uznemirujući crni oblaci širili su se preko horizonda, skrivajući sunce. Ponegde, gde bi bili ređi provirivalo je krvavo-crveno nebo. Stresao se. Pokušao je da odredi koliko je vremena prošlo, ali nije uspevao. Na ovom mestu dan i noć su se stapali. Sve je bilo zarobljeno u večitom sumraku. Vetar se podiže uskovitlavši pesak i prašinu, ali ne odagnavši teskobu. Izgubljen u vrtlogu, škiljio je, pokušavajući da se orjentiše, ali nije uspevao. Bliže se privio uz vrat životinje, koja je bez zastajkivanja nastavljala dalje. Zapitao se da li je bitka već počela. I pre nego što je stigao još nešto da pomisli, konj neočekivano stade. Mračni otvor zjapio je pred njima, vodeći negde duboko u podzemlje.

Daleko na zapadu ogromna vojska užasavajućih stvorenja kretala se brzo, uništavajući sve pred sobom. Sveža krv i strah od gospodara nagonili su ih da požure.

Nastaviće se...