Izabrani (10.deo)

Ceremonija je bila skromna i kratka. Venčali su se uz blagoslov pogrbljenog, bezubog, sedog sveštenika, koji je brinuo o hramu otkad je znala za sebe. Rano izjutra mogao se videti kako tiho mrmlja molitve upućene zaboravljenim bogovima svetlosti, a zatim se povlači u svoje skromne odaje sve do narednog jutra ili dok ga neko ne bi pozvao, ali to se vremenom sve ređe dešavalo. Niko više nije dolazio.

Kad je obavio svoj deo, starac se poklonio i diskretno povukao. Džonatan i Leo priđoše da im čestitaju. Obojica su se radosno smešila.  Zagrliše je uz iskrene čestitke.

-     Džulijan je dobar čovek i veoma te voli. Vidim mu to u očima. Živećete lep život zajedno – šapnu joj Leo, a onda dodade uz naklon – Moja kraljice. –

-     Leo! Koliko puta treba da ti ponovim! Prekini sa tim! – ljutnula se, glumeći strogoću, iako je znala da ju zadirkuje.

-     Biće vaša volja, visočanstvo. –

Nasmejali su se.

-     Ovo treba zaliti! – namignu Džonatan. – U ovom gradu sigurno još negde postoji neki krčag dobrog crnog vina. Hajde Leo, imam nameru da ga pronađem. – Njih dvojica razmeniše poglede i pođoše. – A vas dvoje, ako ne požurite za nama, ne garantujem da ćete išta zateći kad stignete! – doviknu im sa izlaza.

Ponovo su ostali sami. Svetlost se rasipala po vitražu, preslikavajući u hiljadu boja komplikovanu šaru na popločan pod.

-     I šta sada? – upita ga.

-     Ništa. Čekaćemo ih da dođu. – Tačno je znao šta ju muči, ali koliko god da je želeo, nije mogao da joj pruži nijedan drugi odgovor. To je bilo jedino šta su mogli, a onda da se nadaju čudu.

-     Mora da postoji još nešto što možemo da učinimo! Zar smo osuđeni na propast? Ne mogu to da prihvatim Džulijane! Ne želim! Mora da postoji još nešto! – cupkala je ljutita na svoju nemoć. Nije ni stigao da joj odgovori kad ga prekide šum mnoštva glasova. Činilo se da dopiru sa svih strana. Šaputali su tiho i nerazumljivo, sve dok se postepeno iz grupe nije odvojio miložvučan ženski glas. Reč koju su ponavljali, sada je jasno presekla vazduh svetilišta.

-     Postoji! –

Oboje se nađoše u čudu, ali se on brzo pribra i povuče Rienu ka sebi, štiteći je od nevidljivog glasa. Taj glas ubrzo poče da dobija obrise tela, čiji im sve jači sjaj zaslepi vid. Kad je svetlost napokon malo utihnula i njihove oči se navikle na iznenadnu promenu, na svoje veliko iznenađenje, pred sobom ugledaše vitku žensku figuru. Potpuno naga, lebdela je nekoliko stopa od zemlje, nadvisujući ih. Koža joj je sijala zlatnim sjajem, a duga kosa se, poput toplih sunčevih zraka, uvijala i uplitala oko nje skrivajući grudi i bedra. Okrenula je ozbiljno, bezvremeno lice ka njima, uputivši im svoj plameni pogled. Nagonski su se povukli, pognuvši glave.

-     Ne bojte se smrtnici – usne joj se izviše u osmejak. – Vi, koji ste se, poput svojih dalekih predaka, ponovo vratili svetlu i veri u bogove, nemate razloga za strah. Vaše duše su čiste, a vaša srca plemenita, inače ja ne bih stajala ovde pred vama nudeći poslednju nadu u spas. Možda još uvek nije sve izgubljeno, i možda se još uvek ove zabludele i zaboravljene zemlje i njeni gordi i sebični stanovnici mogu vratiti nazad na ispravan put i pod naše okrilje i zaštitu. – dašak sete prelete lepim licem, a jedva čujan uzdah napusti zamamne grudi.

-     Izgubivši veru u nas, ostali ste izloženi. Izopačenost koja je rasla u vama, ljudima, i vaša podla dela samo su jačali otpadnika Akritusa. – na pomen tog imena glas joj zadrhta od besa i prezira, ali se brzo umiri. – Nahranili ste ga zlom. Postao je dovoljno jak da vas uništi, a okrenuvši leđa nama, odrekli ste se i naše pomoći. Odbacili ste nas, i time oslabili. Više nismo dovoljno snažni da ga ponovo sami sputamo. –

-     Reci nam onda milostiva gospodarice, posavetuj nas, šta nam je činiti! – nije primetio Rienu kada mu se neprimetno otrgla i istupila, ponizno se poklonivši. Boginja se još jednom odobravajuće nasmeši:

-     Borba će biti teška. Da bi se zlo zaustavilo otpadnik mora umreti. To je jednia nada da spasite svoj narod Džulijane Blekhejl i Riena Silver. Ili bi trebalo da kažem Riena Blekhejl? Pitanje je jedino, da li ste voljni da žrtvujete sebe i svoju novostečenu sreću zarad drugih, bezvrednih stvorenja ovog sveta? Da li ste spremni da date život, da bi drugi lagodno nastavili svoj? Umreti u mukama za dobrobit nezahvalnika? –

Odmahnula je glavom:

-     I uz našu pomoć šanse za povratak su male. Tama je gusta na tom prokletom mestu i čak i najjača svetlost teško prodire kroz nju. Međutim, koliko god bila mala, šansa ipak postoji, ali odluka je na vama. –

-     Uputi nas kuda, gospo, spremi smo da pođemo. –

Nastade pauza, a onda božanstvo ponovo progovori:

-     Razmisli dobro, devojko! Ovo nije odluka koja se donosi na brzinu i olako! Odbacićeš mladost, lepotu, ljubav, sreću? Ne bojiš li se? A, šta će se dogoditi ako se predomisliš? –

-     Ne smem se predomisliti! Ako se ne suprodstavimo, lepota, mladost, sreća, neće imati nikakvo značenje. Ništa više neće imati smisla. Nemamo izbora. Sigurna sam gospo! – Ali, on je prepoznao oklevanje. Ni on sam nije bio rad da se odrekne ovo malo vremena koliko im je preostalo, međutim pomisao na Rieninu smrt, kad zna da postoji nada za spas, pa čak i ako to znači da mora dati svoj život, bila je nepodnošljiva. Uostalom, nije li dugovao i svojoj porodici? I dalje je osećao krivicu.

-     Ne! – rekao je to jače nego što je planirao. U dva koraka bio je pored Riene. – Ne želim da ti ikuda ideš. –

-     Molim?! –

Džulijan se ne osvrnu na zapanjeni uzdah svoje mlade žene. Uspravio je pogled pravo ka vatrenim očima.

-     Otići ću sam. Riena ne sme da strada. –

Osetio je snažan stisak njene ruke kad ga je zgrabila u pokušaju da ga zaustavi njegove reči. Znao je da će se buniti. Znao je da će se opirati. Ipak, neće dozvoliti sebi da poklekne. Njena sigurnost je najvažnija.

Oči su ga pekle od jake svetlosti, ali nije skrenuo pogled. Nasmešila mu se.

-     Ostaviću vas sada. Kada budete sigurni u svoju odluku, pozovite me i ja ću doći – uz te reči priviđenje nestade.

Vid mu se zamutio od tako iznenadne promene. Rienin stisak nije popustio. Jasno je osećao njen netremičan pogled. Okrenuo se da se suoči sa uplašenim, crnim očima. Strah je sad već prelazio u ljutnju i te oči dobiše opasan sjaj. Osećao je kako mu čita svaku misao.

-     Džulijane. – glas joj je bio tih, slabašan, ali ga je lomio kao što težak malj mrvi kamen. Postalo je neiždrživo gledati je i on popusti, skrenuvši pogled.

-     Znam o čemu razmišljaš Džulijane Blekhejl – i dalje je bila tiha, ali glas joj je preteći jačao, sa svakom novom rečju. – Da se nisi usudio da pobegneš, pogineš i ostaviš me ovde samu. – sada se već žestila. – I u dobru i u zlu. Seti se zaveta koji si dao pre nepunih sat vremena. Uvek zajedno. Sećaš li se, Džulijane? Sećaš li se?! Pogledaj me! Pogledaj me kad ti govorim! –

Oči im se ponovo susretoše. Suze su iskrile u njenim.

-     Obećaj mi da nećeš napraviti neku ludost. Obećaj da nećeš otići bez mene i da me nećeš ostaviti. –

-     Obećavam – naterao je sebe da izusti.

Uzdah olakšanja joj se ote iz grudi i ona mu se baci u zagrljaj. Čvrsto ju je stegao uz sebe ne bi li je umirio. „Riena, ljubavi,“ udahnuo je svez miris njene kose, „kako si naivna mila moja.“ Bilo je to obećanje koje je znao da neće ispuniti.

Nastaviće se...