Izabrani (9.deo)

Dva čoveka u prašnjavoj odeći nervozno su se šetala odajom. Kosa prošarana sedima i naborano čelo jednog odavali su da među njima postoji znatna razlika u godinama, iako po stasu, brzini i okretnosti stariji nije zaostajao. Štaviše, kad su se vrata otvorila, on ih je prvi i primetio, opomenuvši mlađeg da se umiri. Napeto su stajali. Hitrim korakom, zaobišavši teški sto ispunjen vešto iscrtanim mapama i svitcima, Riena se smesti u nekadašnju očevu, visoku stolicu. Isprativši je, Džulijan i Džonatan se povukoše iza nje, dok je Leo ostao sa strane, oslonjen o astal, sasvim miran i tih. Dva muškarca se sada kratko, sa poštovanjem pokloniše. Na umornim licima prepoznala je strah i srce joj zaigra. Odmahnula je rukom kako bi sprečila dalje ukazivanje počasti, stavivši do znanja da je neophodno da što pre pređu na stvar.

-     Gospodo, svesna sam da su vaša lutanja po okolnim bespućima bila iznimno duga, zamorna i prepuna opasnosti, ali razumela sam da vesti koje nosite ne trpe dalja odlaganja i stoga ću vas zamoliti da svoja saznanja što pre podelite sa mnom. –

-     Vaše visočanstvo. – oglasio se sedokosi.

Klimnula je podstičući ga da nastavi. Protrljao je ogrubele, neobrijane obraze, pogledom prešavši preko svih prisutnih. Sad je već bila sigurna da su novosti nepovoljne.

-     Kao što je svakako poznato, moj prijatelj ovde, – on pokaza rukom ka mladiću, – i ja pošli smo sa naređenjem da što bolje osmotrimo okolinu. Sporo smo napredovali, držeći oči širom otvorene, ne bi li tako na vreme ugledali išta što bi moglo biti sumljivo. Međutim sve je bilo tiho. Ni ptice, ni zveri nismo niti čuli, niti videli za vreme čitavog puta. Da nije bilo tako sablasno, pomislio bi čovek da je sve kao nekada. Ali, mi se nismo dali zavarati, poštovani. Ne, ne... A kad smo napokon stigli do prvog sela, ili barem onoga što je od njega ostalo, bilo je jasno ko dan da ništa nije kako valja. Čitavo mesto beše pretvoreno u zgarište. Od ono nekoliko kućeraka što je tu bilo jedva da i temelji ostadoše. Šta smo mogli, poštovani, nego da nastavimo, ali ni tada ne postade bolje, štaviše... Sledeće mesto na koje smo naišli beše celo opustelo. Zavirivali smo u kuće, u dvorišta, u štale, ali ništa... Ni žive duše... Samo lokve skorele krvi... – glas mu tu utiša, a pogled odluta negde daleko, iza Riene, međutim on se prenu, proguta pljuvačku i nastavi:

-     Nismo dozvolili da nas to uplaši ili obeshrabri. Narednih dana smo samo još detaljnije pretraživali tlo. Istina je, pomišljali smo na povratak, ali onda smo naišli na nešto što je potpuno razvejalo takve nade i iluzije. Tri, te, gnusne stvari, gegale su nedaleko od nas. Na sreću, nisu nas primetile. Činilo se da ništa ni ne primećuju, već se samo ravnomerno kreću ka svom cilju. Mali je potegao luk da ih ustreli, međutim delovalo mi je razboritije da ih sledimo, što smo i učinili. Nije bilo teško, a trud se isplatio. Posle dva dana uporog, danonoćnog praćenja napokon smo stigli do odredišta. –

-     O, svetlosti! Beše to stravičan prizor! Na hiljade njih se skupljalo na jednom mestu. Od smrada se nije moglo izdržati! Mrtvi hode zemljom, poštovani! Skeleti i raspadajuća telesa! Na čelu su im demoni i đavoli sa svojim paklenim psima, pozvani negde iz dubina samog Ambisa! Bili smo užasnuti. Od straha se nismo smeli ni pomaknuti, već smo se skrili i tamo čekali neko vreme. Bilo ih je sve više. A onda se, odjednom, ta odurna masa pokrenula... Gospo, oni dolaze. – završio je uzdrhtalih usana.

Rieninim licem prelete grč straha i nestade munjevitom brzinom ostavljajući za sobom masku hladne smirenosti. Jedna od stvari koju ju je naučio život na ovom dvoru. Ipak je sačekala koji trenutak pre nego što je progovorila, pibojavajući se da je ne oda glas.

-      Koliko vremena? –

-     Oko sedam dana, možda nešto više, gospodarice – glasio je odgovor.

Sklopila je oči na kratko ne bi li se izborila sa novim udarcem koji su joj zadale ove reči. Bilo je to premalo vremena. Osetila je i Džulijanovu i Džonatanovu uznemirenost, čula napeto disanje, zadržavanje daha i nervozno meškoljenje. Jedino je Leo ostao nepromenjen. Nije ni trepnuo.

-     Objavite da je svako ko je u stanju da drži mač dobrodošao. Svi su nam neophodni!. Ako ćemo već izginuti, izginućemo u borbi! Sa oružjem u rukama! Nećemo se predati! – uzviknula je. – Leo, možeš li na sebe preuzeti teret organizovanja obuke ljudi? – Sačekala je da klimne pa nastavila: - O svemu što je ovde ispričano, narodu ćemo preneti samo onoliko koliko je neophodno. Barem za sada... Poslednje što nam treba jesu strah, panika i nemiri unutar zidina. Od vas dvojice očekujem strogu diskretnost u vezi svega što ste videli i čuli. –

-     Razume se, visočanstvo! – rekoše u glas oba čoveka, duboko se poklonivši.

-     Moraću da se obratim ljudima. Kasinje... Sada me ostavite. –

Svi izađoše. Ustala je, nervozno se prošetavši prostorijom. Pogled joj odluta kroz prozor, na ulicu i ljude što su se lenjo njome kretali, a onda se vrati protutnjavši sobom, kao da će u njoj pronaći skriveno rešenje ili spas. „Sedam dana, ako i toliko,“ bilo je sve na šta je pomišljala, namrštivši lepo lice. „Šta mi je činiti?!“ Noge su je izdale i ona se sruči nazad na bogato izrezbarenu stolicu pokojnog oca. Zarivši glavu u šake osećala je punu težinu i odgovornost svog položaja i krune koju je nosila. Kamenčić na čelu hvatao je svetlost menjajući boju. Nije podigla glavu ni kada je začula zvuk koraka i škripu šarki. Znala je da je to Džulijan. Pred njim nije morala da glumi. Kleknuo je kraj nje, primivši je za ruke, prinevši ih licu i usnama. Sedela je suočena sa tim umirujućim smeđim očima i bi joj lakše.

-     Šta bih ja bez tebe? – pomilovala je hrapavi obraz, na šta on se nasmešio. Uzvratila mu je.

-     Volim te, znaš li to? – odgovorio je.

-     Znam. – Poćutala je. – Volim i ja tebe. – Sada je to jasno osećala.

-     Riena Silver. Udaj se za mene. –

-     Kada? – izletelo joj je.

-     Odmah – sledio je odgovor.

-     Odmah? Dobro – klimnula je glavom. – Malo svetlosti da obasja moje srce u sred ove tame. Kasnije, verovatno ni neće... – ućutala je, a težak uzdah joj napusti grudi. – Ponekad pomislim da je sve ovo kazna za grehe koje smo počinili. Toliko je pohlepe, mržnje i zla bilo među nama godinama... Vekovima... Možda smo i zaslužili to što nam se događa... Posustajem, Džulijane. Više nemam snage da se izborim sa svime. Sve češće poželim da nestanem, da ne moram da gledam i da ne moram da se nosim sa strahotama, gubicima i prazninom koja ostaje iza svega. –

-     Hej, hej, ne govori tako. Molim te. Niko nije zaslužio ovako nešto. Niko od ovih ljudi! – On zamahnu rukom ka prozoru što je gledao na sada već tihu ulicu. – Nikad neću dozvoliti da ti se nešto desi. Nikada! Vladaćemo zajedno. Ti i ja! I nikada više rat neće dodirnuti ove zemlje. – Stisnuo joj je prebledele ruke.

-     Čekaću te kod hrama. Dođi što pre. – šapnuo je pre nego što je izašao.

Teška vrata se zatvoriše i Riena još jednom ostade sama, zaogrnuta tišinom. Gledala je za njim neko vreme, a onda joj se iznenada usne razvukoše u prelep osmeh. Ustala je, poravnala haljinu i požurila napolje.

Mauzolej je bio mračan, hladan, i sablasno tih. Dok je prolazila, mermerni kipovi predaka posmatrali su je svojim šupljim pogledima. Više tu, doduše, nije bilo ničega. „Prazni sarkofazi.“ Odbila je da razmišlja o tome. Učinila je ono što je morala. Ipak, zadrhtala je kad je stala pred lik svog oca. Bio je baš onakav kakvog ga se sećala. Prstima je prešla preko naboranog lica i zatalasane brade. Kralj je statuu naručio pre nekoliko godina, dok je još bio u punoj snazi, i bila je izrađena majstorski. Usresredivši se na detalje, umetnik nije zaboravio čak ni mali, davno zadobijeni ožiljak na obrazu. Jedino su oči zurile mrtve i bezizražajne. Lišene nekadašnje topline i sjaja.

Pogled joj odluta dalje, do poznate ženske figure ne mnogo starije nego što je ona sada. Ponekad je bila u stanju da satima sedi i posmatrati to lice čije je crte nasledila, tražeći utehu. Dosta je prošlo od njene poslednje posete.

Kleknula je i zapalila sveću. Topla svetlost je obli.

-     Udajem se. – reči se odbiše o zidove. „Udajem se“, šaputao je eho. Ona se glasno nasmeja i ču kako joj se smeh vraća. Čitava odaja se smejala sa njom.

-     O majko, sigurna sam da bi ti se svideo! – uzviknu. Međutim, živost u njenom glasu naglo splasunu.

-     Koliko mi nedostajete u ovom času! Da nema Džulijana... – Zaćutala je odagnavši suze. „Čeka me.“ Otresla je prašinu i potrčala. Koraci su odzvanjali praznim hodnikom.

Nestrpljivo je cupkao gledajući na sve strane. Leo i Džonatan stajali su nemo pokraj njega. Sva trojica se nasmejaše kad je ugledaše kako im prilazi rumena i zadihana. Zaletela se i skočila mu u naručje. Podigao ju je i zavrteo.

-     Došla si –

-     Zar si sumnjao? –

Poljubio ju je.

-     Ni na trenutak. –

Nasaviće se...